U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a takođe je neosnovano ukazivanje u reviziji na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP jer ona na osnovu člana 407. ZPP ne predstavlja revizijski razlog. Drugih aposlutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz ove zakonske odredbe, koje bi mogle predstavljati osnov za usvajanje revizije tužioca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 2002. do 2005. godine bio član uprave drugotuženog VV, prvotuženi BB je bio predsednik kluba (do 01.10.2004. godine), a advokat GG, potpredsednik kluba. Tužilac je vlasnik građevinskog preduzeća DD iz ... koje je koristilo poslovni prostor u vlasništvu ... kluba, a po potrebi je izvodilo građevinske radove na stadionu ... . Drugotuženi je izmirio sva dugovanja koja je imao po tom osnovu. Prvotuženi BB je dao ostavku na mesto predsednika kluba 01.10.2004. godine, a pre toga, juna 2004. godine ugovoren je transfer igrača ĐĐ u EE iz ... . Nakon što je prvotuženi dao ostavku na mesto predsednika kluba, tužilac se obraćao novoj upravi sa zahtevom za vraćanje duga, tvrdeći da je prethodnom predsedniku kluba (prvotuženom) za potrebe kluba u više navrata davao pozajmice, u tužbom traženom iznosu. Nova uprava je odbila da tužiocu isplati bilo kakve iznose na ime duga, jer nije imao pismene dokaze u prilogu svojim tvrdnjama. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka grafološke struke i usmenog izjašnjenja istog veštaka, utvrđeno je da je rukopis na beležnici u kojoj su imena BB i GG za transfer ĐĐ sličan nespornom rukopisu ŽŽ, sekretara kluba VV u spornom periodu. ŽŽ je prema nalazu veštaka svojeručno napisao i potpisao izjavu od 09.12.2012. godine o vršenim pozajmicama od strane kluba preko predsednika kluba, koji je tužilac priložio kao dokaz o izvršenim plaćanjima (u fotokopiji) kao i beležnicu odnosno fotokopiju nekoliko listova iz sveske, u kojoj su navedena određena slova i brojevi (koju je takođe napisao ŽŽ).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca kao neosnovan.

Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. istog zakona zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1). Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

Tužilac u ovoj parnici osnov i visinu svog potraživanja zasniva na tvrdnji da je u periodu od 2002. do 2005. godine u više navrata i u različitim iznosima pozajmljivao novac prvotuženom BB, za potrebe drugotuženog kluba. Sudovi su cenili sve pismene dokaze koje je tužilac priložio uz tužbu u prilog svojih tvrdnji uključujući i beležnicu odnosno fotokopiju nekoliko listova iz sveske, u kojoj su navedena određena slova i brojevi, ali te dokaze na okolnost postojanja i visine duga nisu prihvatili. Beležnica takve sadržine nije dokaz na okolnost postojanja duga visine od 448.500 evra jer ne sadrži izjavu tuženih kao dužnika kojom potvrđuju postojanje potraživanja prema tužiocu kao poveriocu, niti su u navedenoj beležnici (pisana od strane svedoka ŽŽ) sadržani njihovi potpisi već su samo navedeni određeni brojevi (sume) i inicijali.

Kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi iz priloženih dokaza (fotokopija nekoliko listova sveske sa određenim slovima i brojevima i fotokopija izjave od 09.12.2012. godine), se ne može sa sigurnošću izvesti zaključak o postojanju i visini duga tuženih prema tužiocu. Iz sadržine priloženih dokaza ne može se zaključiti da je prvotuženi preuzimao taj novac bilo u svoje ime ili u ime drugotuženog kluba. Osim toga, pravilan je zaključak sudova, da se ne mogu prihvatiti tvrdnje tužioca u pogledu postojanja punovažnog ugovora o zajmu i eventualne dospelosti potraživanja s obzirom na to da je nelogično da tužilac predaje velike iznose novca bez zaključenja ugovora ili sačinjavanja priznanice o izvršenoj predaji koja bi bila potpisana od strane dužnika. Tužiocu je kao članu upravnog odbora VV moralo biti poznato da se klub zadužuje samo na osnovu odluke kojom bi Upravni odbor ovlastio lice koje je nadležno za finansijski sektor da zaključi pojedinačni ugovor o zajmu. U toku postupka je utvrđeno da upravni odbor drugotuženog nikada nije doneo odluku koja se odnosi na davanje ovlašćenja predsedniku ili licima iz finansijskog sektora kluba za zaključenje ugovora o zajmu sa tužocem, a isto tako tužiocu je bilo poznato da drugotuženi kao pravno lice obavlja svoju isplatu isključivo preko tekućeg računa, što je njegova zakonska obaveza i što je bilo poznato tužiocu budući da je njegovo građevinsko preduzeće obavljalo određene građevinske radove za tuženi klub na osnovu ugovora, a naknada za obavljene radove mu je isplaćivana preko tekućeg računa drugotuženog.

U pogledu navoda tužbe koji se odnose na isplatu iznosa od 200.000 evra (dva puta po 100.000 evra) u kući prvotuženog tokom 2005.godine, za potrebe transfera ĐĐ, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije pružio dokaz o osnovanosti zahteva u tom delu, imajući u vidu utvrđene činjenice da je transfer pomenutog igrača obavljen u junu 2004. godine, da je prvotuženi dao ostavku na mesto predsednika kluba 01.10.2004. godine, te s obzirom na tužiočeve decidne tvrdnje da se navodna isplata dogodila tokom 2005. godine, kada prvotuženi više nije bio predsednik kluba, a da je transfer već obavljen juna 2004. godine, sudovi su pravilno zaključili da navodi tužioca nisu ni logični niti su potkrepljeni valjanim dokazima.

Neosnovano se u reviziji tužioca ukazuje da se iz svih izvedenih dokaza u toku prvostepenog postupka može zaključiti da je tužilac tuženima izvršio pozajmicu u tužbom traženom iznosu i da je do odbijanja tužbenog zahteva došlo zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava.

U vezi pitanja osnovanosti tužbenog zahteva, drugostepeni sud s pravom ukazuje na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 228. u vezi člana 231. ZPP. Tako prema članu 231. stav 1. ZPP, ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja. Strana koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak i ostvarivanje prava ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2).

Iz člana 231. ZPP proizilazi da je tužilac imao obavezu da dokaže postojanje ugovora o zajmu i iznose koji su pozajmljeni, a na tuženima je bila obaveza da pobijaju te činjenice. U skladu sa tim tužilac je dostavio dokaze – beležnicu, odnosno fotokopiju nekoliko listova iz sveske, u kojoj su navedena određena slova i brojevi, ali su sudovi zaključili da priloženi dokazi (beležnica) nisu dovoljan dokaz na okolnost postojanja potraživanja i njegove visine, jer ne sadrže izjavu tuženika kao dužnika, kojom potvrđuju postojanje potraživanja prema tužiocu kao poveriocu niti su u navedenoj beležnici sadržani njihovi potpisi, već samo određeni brojevi i inicijali. Osim toga, pisana izjava ŽŽ od 09.12.2012. godine, koju tužilac prilaže uz tužbu, takođe ne predstavlja dokaz na okolnost visine potraživanja tužioca prema tuženima niti vremena kada su pozajmice date. Nižestepeni sudovi su cenili sadržinu te izjave kao i iskaze svedoka ŽŽ te su pravilno zaključili da ta izjava ne predstavlja dokaz niti na okolnost visine potraživanja tužioca niti da je prvotuženi BB novac pozajmljivao od tužioca za potrebe drugotuženog.

Tužilac u reviziji ponavlja navode koji su isticani i u žalbenom postupku, da sudovi činjenice oko visine duga nisu pravilno utvrdili. Međutim, kako Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji ne ispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da je ZPP članom 407. stav 2. isključio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (osim u slučaju iz člana 403. stav 2. Zakona, što ovde nije slučaj), te navode nije obrazlagao. Sudovi su ocenom dokaza, zaključili da potraživanje tužioca prema tuženima nije osnovano, jer tužilac u toku postupka nije uspeo da dokaže da je iznos pozjamice, u visini opredeljenoj u tužbi, dao tuženima i da je na taj način izvršio svoju obavezu po više ugovora o zajmu, te samim tim ne postoji ni obaveza tuženih na povraćaj tužbom traženog iznosa po tom osnovu.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić