U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragana Mirosavljević, Nadežde Vidić, Gordane Komnenić i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Silvio Horvat, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 285/22 od 24.11.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 19.05.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 285/22 od 24.11.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr1 285/22 od 24.11.2022. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 35/2020 od 11.05.2022. godine.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 35/2020 od 11.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku plati iznos od 82.200,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.12.2013. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 285/22 od 24.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati priznato a neisplaćeno potraživanje u stečajnom postupku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/2012 u iznosu od 82.200,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.06.2020. godine do isplate u roku od 8 dana od prijema pisanog otpravka presude, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 82.200,66 dinara počev od 17.12.2013. godine do 18.06.2020. godine. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda ispunjeni su uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju odgovornosti Republike Srbije za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Stoga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), pa je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi, da je tužilja bila zaposlena u „Navip“ a.d. Beograd, Zemun, nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine otvoren stečajni postupak, u kome je tužilja prijavila svoje potraživanje, koje joj je Zaključkom o listi utvrđenih potraživanja od 17.12.2013. godine priznato u iznosu od 82.200,66 dinara, u trećem isplatnom redu. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 220/2019 od 19.02.2019. godine, usvojen je prigovor tužilje i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/12. U obrazloženju rešenja, pored ostalog, navedeno je da je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Navip“ a.d. Beograd, Zemun otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu 42 St 268/12 od 15.05.2012. godine, da je potraživanje podnosioca prigovora iz radnog odnosa i da je priznato Zaključkom o listi utvrđenih potraživanja Privrednog suda u Beogradu St 268/2012 od 17.12.2013. godine u iznosu od 82.200,66 dinara u trećem isplatnom redu. Iz izjašnjenja stečajnog upravnika od 20.10.2021. godine, proizlazi da je ''Navip'' a.d. Beograd u stečaju privatizovan po Zakonu o svojinskoj transformaciji (rešenjem Ministarstva za privredu i privatizaciju od 02.11.2001. godine, o čemu je izdata potvrda Ministarstva privrede 023-02-00721/2017- 05). Iz potvrde Agencije za privredne registre od 26.10.2021. godine utvrđeno je da je rešenjem od 09.06.2005. godine ''Navip'' a.d. Beograd preveden u Registar privrednih registara i da je istim rešenjem kao osnivač registrovan akcijski kapital sa udelom od 100%. Prema izjašnjenju stečajnog upravnika od 20.10.2021. godine na dan pokretanja stečajnog postupka nad ''Navip'' a.d. Beograd dana 15.05.2012. godine struktura kapitala je 100% akcijski kapital i nije bilo promena u strukturi kapitala.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, kao neosnovan nalazeći da tužena nije objektivno odgovorna za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom da između rada organa tužene i prouzrokovane štete ne postoji uzročno posledična veza, posebno imajući u vidu da stečajni dužnik nije preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je tužena objektivno odgovorna za imovinsku štetu u visini potraživanja koje je tužilji priznato i ostalo nenaplaćeno u stečajnom postupku, pri čemu tužena nije dokazala da postoje okolnosti koje bi isključivale njenu odgovornost, pa je zato delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za glavno potraživanje sa kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, dok je potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za kamatu od 18.12.2013. godine do 21.07.2020. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna. U konkretnom slučaju, tužilja nije bila u mogućnosti da u stečajnom postupku koji je otvoren 15.05.2012. godine naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu, za kojeg je utvrđeno da je privatizovan po Zakonu o svojinskoj transformaciji 02.01.2001. godine, sa stopostotnim akcijskim udelom i registrovanim akcijskim kapitalom, koje se u većinskom delu nalazi u vlasništvu fizičkih lica, te se ne radi o preduzeću sa pretežnim društvenim kapitalom kako nepravilno zaključuje drugostepeni sud, jer iz svih cenjenih i izvedenih dokaza proizlazi da je struktura kapitala na dan pokretanja stečajnog postupka bila 100% akcijski kapital (i to još od 09.06.2005. godine prema potvrdi APR).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilja stekla pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da joj nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, tužilja u toku ovog parničnog postupka nije dokazala na osnovu člana 231. ZPP da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika, bio dovoljan za isplatu njenog utvrđenog potraživanja koje je svrstano u treći isplatni red u smislu člana 54. Zakona o stečaju i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa za koje odgovara tužena, izostalo potpuno namirenje tužilje u stečajnom postupku. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate. S tim u vezi u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije, jer tužilja nije dokazala da je mogla da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegnog utvrđenog potraživanja i da je izostalo potpuno namirenje tužilje u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa za koje odgovara tužena.

Zbog toga je pobijana drugostepena presuda preinačena, tako što je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku sa kamatom, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odbijanjem žalbe tužilje i potvrđivanjem prvostepene presude potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka koji su tuženoj pravilno odmereni i priznati prema uspehu u sporu, pa tužena nema pravo na troškove drugostepenog postupka za sastav žalbe na odluku o troškovima postupka.

Tuženoj koja je uspela u postupku po reviziji i opredelila revizijske troškove, primenom člana 165. u vezi člana 154. ZPP priznati su troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata vežeće u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Predsednik veća-sudija,

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković