.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 6985/2021
22.12.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Gordane Džakula, članova veća, u parnici tužioca „Unigradnja NS“ d.o.o. Novi Sad, čiji je punomoćnik Dragoljub Martinović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Parlać, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novog Sadu Gž 1124/21 od 24.06.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 22.12.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1124/21 od 24.06.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 4218/2018 od 10.10.2019. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je drugim stavom izreke obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 72.217,20 evra sa kamatnom stopom koju propisuje Evropska centralna banka na evro počev od 15.04.2007. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate, sa kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za osam procentnih poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Trećim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 989.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Četvrtim stavom izreke, preko dosuđenog iznosa od 989.500,00 dinara do traženog iznosa od 1.796.000,00 dinara, zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka je odbijen. Petim stavom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova.
Dopunskom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 4218/2018 od 10.03.2021. godine, odbijen je kompenzacioni prigovor tuženog istaknut do visine potraživanja tužioca.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1124/21 od 24.06.2021. godine, žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u delu kamate tako što je odbijen zahtev za isplatu kamate na dosuđeni iznos glavnice za period od 15.04.2007. godine do 10.10.2019. godine, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda i dopunska presuda, potvrđene.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u odbijajućem delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost drugostepene odluke u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013- US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 06.08.2004. godine zaključile ugovor o građenju kojim su tužilac, kao izvođač radova i tuženi, kao investitor ugovorili gradnju stambeno-poslovne zgrade u Novom Sadu, ul. ... br. .. . Prema ponudi br. .. od 15.06.2004. godine, koja je sastavni deo ugovora, tužiocu pripada 42% od neto prodajnih kvadrata. Ugovorom je utvrđena cena radova i materijala u iznosu od 23.608,20 dinara po m2 (323,40 evra na dan ugovaranja), čija je naturalna vrednost 770 evra/m2, te da će tužiocu pripasti stambene jedinice koje će biti precizirane aneksom ugovora, određen je rok trajanja, a kao početak radova određen je 15.08.2004. godine. Izvođenje radova (uz kašnjenje tužioca) na gradilištu i iskopima je počelo 21.12.2004. godine, kada je tuženi kao investitor pribavio svu potrebnu tehničku dokumentaciju, a na objektu 13.01.2005. godine. Izgradnja objekta je, što zbog kašnjenja sa pribavljanjem dokumentacije, što zbog vremenskih uslova, završena u januaru – februaru 2006. godine, kada su useljeni prvi stanari. Parnične stranke su zaključile dva aneksa predmetnog ugovora, prvi aneks17.02.2005. godine, kojim su precizirane stambene jedinice, njihova površina i cena koje pripadaju tužiocu i koje su bliže navedene u aneksu i produžen je rok završetka radova. Aneksom ugovora zaključenog 10.02.2006. godine, konstatovano je da je tužilac u celosti izvršio sve svoje ugovorne obaveze saglasno osnovnom ugovoru, da je u celosti izveo sve ugovorene radove saglasno projektnoj dokumentaciji i projektu, kao i građevinsko-tehničkoj dokumentaciji. Stranke su se saglasile da će se izvedeni radovi platiti kompenzacijom za stambene jedinice navedene u aneksu od 17.02.2005. godine, a konstatovano je da je tužilac izgradio i garaže koje nisu navedene u osnovnom ugovoru, koje tuženi ustupa tužiocu. Stranke su se saglasile da odredbe osnovnog ugovora i oba aneksa proizvode pravno dejstvo nakon što tužilac, kao izvođač radova, tuženom ispostavi konačan obračun izvedenih radova i odgovarajuću konačnu fakturu, te nakon što ugovorne strane izvrše sravnjenje iznosa iz konačnog obračuna i do tada isplaćenih iznosa od strane tuženog, što je konstatovano zajedničkim potpisom na zapisniku o sravnjenju. Tužilac je tuženom ispostavio dva obračuna izvršenih radova na spornom objektu, i prema prvom obračunu ukupna vrednost ugovorenih i izvedenih radova iznosi 32.816.567,20 dinara, ukupna vrednost isplaćenih radova 30.724.474,20 dinara, te da je razlika u iznosu od 2.092.092,80 dinara, koji zapisnik je potpisao tužilac, a tuženi nije smatrajući da je isti nejasan. Prema drugom konačnom obračunu od 15.04.2007. godine, vrednost ugovorenih i izvedenih radova je 33.440.503,10 dinara, a vrednost isplaćenih radova po osnovnom ugovoru, kupljenom i isporučenom materijalu i avansu je 27.425.828,70 dinara, a dugovanje tuženog na dan 15.04.2007. godine je 6.017.734,70 dinara. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, vrednost ukupno izvedenih radova je 342.724,60 evra, isplaćeni iznos tužiocu od strane tuženog je 296.694,40 evra, pa tuženi po spornom ugovoru tužiocu duguje iznos od 46.030,20 evra. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka građevinske struke dugovanje prema tužiocu na ime naknadno izvedenih radova u iznosu od 14.826,57 evra i iznos od 11.360,41 evra na ime vrednosti nepokretnosti koja je sagrađena u potkrovlju, pa ukupno potraživanje tužioca prema tuženom iznosi 72.217,20 evra. Tuženi je zaključivao kupoprodajne ugovore za prodate stanove i davao izjave da je kupoprodajna cena isplaćena, vršio je uplate kupoprodajne cene tužiocu po osnovu prodatih stanova.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan i da je tuženi u obavezi da tužiocu na ime ugovorenih i izvedenih radova isplati ukupan iznos od 72.217,20 evra. Primenom pravila o teretu dokazivanja, nižestepeni sudovi su odbili kompenzacioni prigovor tuženog kao neosnovan, imajući u vidu da tuženi nije dokazao da je pretrpeo štetu zbog kašnjenja tužioca sa izvođenjem radova.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva.
Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i da su odgovorne za njeno ispunjenje.
Odredbom člana 148. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane.
Odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.
Odredbom člana 630. stav 1. Zakona o obligacionom odnosima, propisano je da ugovor o građenju ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu.
Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu i u celosti izveo sve ugovorene građevinske radove saglasno osnovnom ugovoru, projektnoj dokumentaciji i projektu kao i građevinsko-tehničkoj dokumentaciji, što je i konstatovano aneksom ugovora od 10.02.2006. godine, a da tuženi koji je bio u obavezi, tužiocu kao izvođaču radova nije isplatio cenu za ostatak radova, kao i PDV, nakon kompenzacije za stambene jedinice navedene u aneksu od 17.02.2005. godine po obračunu iz ispostavljenih konačnih situacija.
Pošto je veštačenjem utvrđeno ukupno potraživanje tužioca, te da tužiocu nije isplaćena razlika u iznosu od 72.217,20 evra na ime ugovorenih i izvedenih radova, a tužilac je ispunio svoju ugovornu obavezu i izveo sve ugovorene građevinske radove, dok je tuženi delimično ispunio svoju ugovornu obavezu prema tužiocu, to je pravilno usvojen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 72.217,20 evra na ime duga po osnovu ugovorenih i izvedenih radova na predmetnom objektu.
Suprotno revizijskim navodima, pravilna je i odluka o istaknutom kompenzacionom prigovoru doneta pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja shodno članu 231. ZPP.
Kako je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, suprotni navodi revizije koji predstavljaju ponavljanje navoda isticanih u žalbi na prvostepenu odluku nisu osnovani. Osim toga, ostalim revizijskim navodima se osporava ocena izvedenih dokaza zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.
Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Marina Milanović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
