Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 586/24 od 10.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je obavezan tuženi da maloletnim tužiocima BB i VV na ime izdržavanja plaća svakom po 17.000,00 dinara za period od 26.05.2023. godine do 26.06.2024. godine, a od 27.06.2024. godine pa ubuduće svakom po 20.000,00 dinara mesečno, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog obroka do isplate, dok je u preostalom delu stava drugog izreke prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za iznose preko dosuđenih do traženih iznosa od po 26.442,00 dinara mesečno za svakog tužioca od dana podnošenja tužbe 26.05.2023. godine pa ubuduće.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pravnosnažnu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačke 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – u daljem tekstu: ZPP) i člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05, 72/11 i 6/15), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se u reviziji opisno ukazuje ne može biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 1966/19 od 26.11.2020. godine, razveden je brak tužilje i tuženog i tužilji je kao majci povereno samostalno vršenje roditeljskog prava prema njihovoj zajedničkoj maloletnoj deci, BB rođenom 2009. godine i VV rođenom 2012. godine, uz obavezu oca da od presuđenja pa ubuduće plaća na ime izdržavanja za svako dete po 13.000,00 dinara mesečno. Istom presudom je uređeno održavanje ličnih odnosa maloletne dece sa ocem, tako da deca kod oca provode dva vikenda mesečno od petka do nedelje i u toj sedmici svake srede od 16-20 časova, a u sedmici u kojoj su vikendom sa majkom kod oca borave utorkom i četvrtom od 16-20 časova, mesec dana letnjeg raspusta, polovinu zimskog raspusta, svaki drugi rođendan, državni i verski praznik. Tuženi je uredno ispunjavao obavezu izdržavanja maloletne dece, a od februara 2023. godine je dobrovoljno povećao iznose svoga doprinosa za izdržavanje na po 15.500,00 dinara mesečno za svako dete, koliko je plaćao u toku prvostepenog postupka. Od donošenja prethodne presude promenile su se okolnosti tako što su tužilja i tuženi izvršili deobu zajedničke imovine, odnosno prodali su zajednički stan za 150.000 evra i svakom od njih je pripala polovina navednog iznosa. Tužilja je od novca dobijenog deobom kupila novi stan u kome živi sa decom, dok je tuženi kupio stan u kojem sada živi njegov otac, a on se zadužio kreditom za renoviranje stana koji pripada njegovom ocu i u kojem on živi. Mesečna rata njegovog kredita je 230 evra. Tužilja i tuženi su kupili sebi automobile na kredit i svako otplaćuje svoj kredit. Tužilja je od 23.11.2022. godine zaposlena u advokatskoj kancelariji „DD“ na radnom mestu administrativni službenik i njena mesečna neto zarada prema potvrdi poslodavca iznosi 44.000,00 dinara, s tim što joj poslodavac na ime prekovremenog rada plaća još oko 10.000,00 dinara mesečno. Tuženi je od 2016. godine zaposlen u a.d.o. „... osiguranje“ i prema priloženom ugovoru o radu njegova zarada se sastoji iz fiksnog dela, koji je u vreme podnošenja tužbe iznosio 65.000,00 dinara bruto, a od januara 2024. godine 75.000,00 dinara bruto i od varijabilnog dela, koji zavisi od količine zaključenih ugovora i naplaćenih premija osiguranja. Prema priloženim isplatnim listama najniža zarada tuženog je iznosila 113.000,00 dinara, a najviša 186.000,00 dinara. Maloletni BB je učenik 8. razreda osnovne škole, trenira fudbal, u slobodno vreme se rekreativno bavi pecanjem, namerava da upiše srednju medicinsku školu – ... smer, a ukoliko ne bude mogao da upiše državnu školu, planira da upiše privatnu medecinsku školu. Maloletni VV je učenik 6. razreda osnovne škole, trenira džudo za koji je mesečna članarina 5.000,00 dinara. Maloletni tužioci po potrebi uzimaju dopunske časove koji koštaju 1.200,00 dinara po času, otac im plaća pretplatu mobilne telefonije, finansira njihove vannastavne aktivnosti, dok troškove ekskurzija i druge veće izdatke plaćaju roditelji zajedno, svako po pola. Tužioci pored osnovnih životnih potreba za hranu, higijenu, obuću, odeću imaju i uobičajene potrebe primerene njihovom uzrastu kao što su druženja na rođendanima ili posete kulturnim događajima. Njihove prosečne mesečne potrebe iznose po 48.000,00 dinara (prema opredeljenju majke sa kojom žive). Naknada za troškove izdržavanja dece na porodičnom smeštaju, prema objavljenim podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, je u maju 2023. godine iznosila 42.886,00 dinara, u januaru 2024. godine 45.196,00 dinara, a u junu 2024. godine 46.764,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje da se izmeni postojeća sudska odluka o načinu održavanju ličnih odnosa maloletne dece sa ocem, sa obrazloženjem da u aktuelnim okolnostima nestabilnih odnosa roditelja i njihove nedovoljno kvalitetne komunikacije ne postoje opravdani razlozi za izmenu ove odluke u pravcu da se lični odnosi dece sa ocem odvijaju prema sporazumu roditelja, jer bi takva odluka po oceni ovog suda bila necelishodna i ne bi bila u najboljem interesu dece. U pogledu zahteva za izmenu odluke o visini doprinosa tuženog za izdržavanje maloletne dece, prvostepeni sud je stanovišta da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za izmenu prethodne sudske odluke u smislu povećanja visine doprinosa tuženog, jer su se od donošenja prethodne odluke promenile okolnosti i to kako na strani poverilaca izdržavanja, čije potrebe su se povećale s obzirom na njihov uzrast, tako i na strani tuženog kao davaoca izdržavanja u smislu povećanja njegovih finansijskih prilika. Iz tih razloga, primenom članova 6. stav 1, 154. stav 1, 160, 161, 162, 164, 266. stav 1. i 272. stav 2. Porodičnog zakona i članova 2, 3 i 27 Konvecije o pravima deteta, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev obavezujući tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnih tužilaca sa mesečnim iznosom od po 26.442,00 dinara za svako dete, imajući u vidu minimalnu sumu izdržavanja propisanu odredbom člana 160. stav 4. Porodičnog zakona.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda da su se promenile okolnosti na strani poverilaca izdržavanja i dužnika izdržavanja koje opravdavaju izmenu odluke o visini dopriniosa tuženog dečijem izdržavanju, ali smatra da se okolnosti nisu izmenile u toj meri da bi bilo opravdano povećanje prethodno dosuđenog iznosa izdržavanja (od 13.000,00 dinara sa svako dete) za 100%. Prema stanovištu ovog suda, a polazeći od kriterijuma propisanih odredbama člana 160. Porodičnog zakona, doprinos tuženog izdržavanju maloletnih tužilaca treba da bude povećan i da iznosi po 17.000,00 dinara mesečno za svako dete za period od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude, a od donošenja prvostepene presude pa ubuduće po 20.000,00 dinara mesečno, polazeći od toga da je prosečna neto zarada tuženog sa bonusima 132.000,00 dinara mesečno.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u preinačujućem (odbijajućem) delu odluke o visini doprinosa tuženog dečijem izdržavanju.

Prema odredbama člana 67. i člana 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema odredbama člana 73. i člana 160. stav 1. Zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Odredbama člana 160. Porodičnog zakona propisani su kriterijumi za određivanje izdržavanja, odnosno da ocena ispunjenosti uslova za određivanje izdržavanja zavisi od godina života, poverioca izdržavanja, njegovog zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda koje ostvaruje i drugih okolnosti, dok su na strani dužnika izdržavanja od uticaja njegovi prihodi, mogućnost za zaposlenje i sticanje zarade, njegova imovina, lične potrebe, obaveze da izdržava druga lica i druge okolnosti. S obzirom na navedene krterijume za određivanje izdržavanja, kod zahteva za izmenu izdržavanja na osnovu člana 164. Porodičnog zakona ceni se da li su se i u kojoj meri izmenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka i da li ta izmena opravdava promenu već utvrđene visine izdržavanja. Prema odredbi člana 162. stav 3. istog Zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja, dok je odredbom člana 160. stav 4. istog zakona propisana minimalna suma izdržavanja koju predstavlja suma koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Polazeći od citiranih odredbi materijalnog prava, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za povećanje obaveze tuženog izdržavanju maloletnih tužilaca, pri čemu se, po oceni Vrhovnog suda, prvostepeni sud rukovodio najboljim interesom dece, saglasno članovima 6. i 266. Porodičnog zakona. U konretnom slučaju je utvrđeno da su se troškovi koji se odnose na zadovoljavanje osnovnih egzistencijalnih potreba maloletne dece u pogledu troškova ishrane, higijene, kozmetike, odeće i obuće povećali s ozirom na njihov stariji uzrast u odnosu na vreme prethodnog presuđenja. Pored toga, postoje troškovi školovanja maloletnih tužilaca koji su veći nego što su bili u nižim razredima, ali i troškovi vannastavnih aktivnosti kao što su bavljenja sportom (članarina, oprema i dr.), zatim troškovi mobilnih telefona, povremeni izdaci za dodatne privatne časove, kao i troškovima potrebni za zadovoljenje njihovih socijalnih i drugih potreba u uzrastu kada više vremena provode sa vršnjacima u aktivnosti koje takođe iziskuje troškove, kao što su proslave rođendana, druženja, ekskurzije, letovanja, zimovanja i ostalo. Sve ovo su sudovi pravilno cenili kada su došli do zaključka da iznosi koji su određeni prethodnom sudskom odlukom nisu više dovoljni za zadovoljenje potreba maloletne dece, a čega je očigledno bio svestan i tuženi kada je samoinicijativno povećao svoj doprinos izdržavanju maloletne dece. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da su se promenile i okolnosti koje se tiču materijalnog stanja i finansijskih mogućnosti tuženog u smislu povećanja njegove mesečne zarade, uz činjenicu da je stambeno obezbeđen i da nema troškova plaćanja zakupa, kao ni obavezu izdržavanja drugih lica.

Polazeći od tako utvrđenih činjenica i od tzv. minimalne sume izdržavanja propisane članom 160. stav 4. Porodičnog zakona kao korektivnog faktora, koju po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud nije dovoljno cenio i uzeo u obzir za razliku od prvostepenog suda, dosuđenih 26.442,00 dinara mesečno za svako dete (koliko je dosudio prvostepeni sud) predstavlja adekvatan iznos prema utvrđenim potrebama maloletnih tužilaca i mogućnostima tuženog da doprinosi njihovom izdržavanju i to za ceo period počev od dana podnošenja tužbe. Ovim iznosima obezbeđuju se uslovi za pravilan i potpun razvoj maloletnih tužilaca u skladu sa njihovim utvrđenim potrebama, a pri tome se ne ugrožava egzistencija tuženog kao dužnika izdržavanja. Pri tome, nije bitno da li su ovi iznosi duplo veći u odnosu na iznose dosuđene prethodnom sudskom odlukom, jer je sud ovlašćen da u parnici za izmenu odluke o visini doprinosa dečijeg izdržavanja utvrđuje potrebe poverilaca izdržavanja i mogućnosti dužnika izdržavanja i da na osnovu tako utrđenih činjenica donese odluku bez ikakvih ograničenja u pogledu novoutvrđenog potrebnog iznosa izdržavanja u odnosu na iznos dosuđen prethodnom presudom. Preostala sredstva za izdržavanje maloletnih tužilaca (oko 22.000,00 dinara po detetu, s obzirom na utvrđenje njihovih prosečnih mesečnih potreba od oko 48.000,00 dinara) obezbediće majka kao njihova zakonska zastupnica koja se svakodnevno brine o njima, kako potrebnim novčanim iznosom, tako i doprinosom u vidu angažovanja i staranja koje svakodnevno ulaže u negu, vaspitanje, obrazlovanje i podizanje svoje maloletne dece.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković