U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Suzana Vučković, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank Srbija“ ad sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4085/20 od 24.07.2020. godine, na sednici održanoj 01.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4085/20 od 24.07.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 4085/20 od 24.07.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4130/19 od 15.10.2019. godine, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je odredba člana 9. stav 9.1. tačka (i) Ugovora o gotovinskom kreditu br. ... zaključenog 02.11.2016. godine između tužioca i tužene koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“, apsolutno ništava odredba ugovora i da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.11.2016. godine do konačne isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 29.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od nastupanja uslova za izvršenje do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 57.750,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4130/19 od 15.10.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je odredba člana 9. stav 9.1. tačka (i) Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... zaključenog dana 02.11.2016. godine između tužioca i tužene, sadržine bliže navedene u ovom stavu izreke, apsolutno ništava odredba ugovora. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.11.2016. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 29.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 4085/20 od 24.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu broj ... sa tuženom bankom dana 02.11.2016. godine. Navedenim ugovorom tužiocu je odobren kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Odredbom člana 9. stav 9.1. tačka (i) navedenog ugovora korisnik kredita je obavezan da tuženoj plati fiksnu jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila ukupan iznos od 20.000,00 dinara dana 02.11.2016. godine što nije bilo sporno među parničnim strankama. U ponudi od 02.11.2016. godine u tački 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i to između ostalog minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva: 2,00% odnosno 20.000,00 dinara (fiksno).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO, budući da tužiocu nije predočeno pre zaključenja ugovora postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu, a što uključuje obavezu plaćanja troškova obrade kredita, niti je opredeljena struktura tih troškova i njihov iznos, a da je banka dužna da u svojoj ponudi odnosno kasnije ugovoru tako jasno i nedvosmisleno navede podatke o troškovima, vršeći njihovu specifikaciju da korisnik kredita kao strana koja pristupa ugovoru ni jednog trenutka ne bude dovedena u zabludu o kojim troškovima je reč, a u konkretnom slučaju ni sporna odredba ugovora o kreditu ni ostale odredbe ugovora ne preciziraju koji su to stvarni troškovi obrade kreditnog zahteva, zašto se vezuju za iznos kredita i naplaćuju u procentualnom odnosno nominalnom iznosu, te je ta obaveza neodređena, odnosno neodrediva. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.
Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća

ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 02.11.2016. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi koja je uručena tužiocu povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B-obavezni elementi ugovora), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i minimalna jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2% od iznosa kredita, fiksno 20.000,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilac sa sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime opredeljenih i traženih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska (odgovor na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara i zastupanja na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 12.000,00 dinara i za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Trošak sudske takse priznat je na ime takse za odgovor na tužbu u iznosu od 1.350,00 dinara, takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu po 2.700,00 dinara, takse na reviziju od 5.400,00 dinara i revizijsku odluku 8.100,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić