U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dragane Boljević, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji su punomoćnici Dušan Živković i Miloš Kukureković, advokati iz ..., protiv tužene ,,UniCredit Bank Srbija“ AD Beograd iz Beograda, čiji je punomoćnik Tijana Vorotović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 2263/20 od 21.05.2021. godine, u sednici održanoj 13.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 2263/20 od 21.05.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 2263/20 od 21.05.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18180/19 od 07.10.2019. godine tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je apsolutno ništava i da ne prozvodi pravno dejstvo odredba člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ..., zaključenog 20.04.2017. godine između tužilje i tužene, da se obaveže tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova po osnovu naplate fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva, isplati iznos od 29.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.04.2017. godine pa do isplate, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 43.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18180/19 od 07.10.2019. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je odredba člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ..., zaključenog 20.04.2017. godine između tužilje i tužene apsolutno ništava odredba ugovora i ne proizvodi pravno dejstvo. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova po osnovu naplate fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva, isplati iznos od 29.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.04.2017. godine pa do isplate. Trećim stavom izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 19.640,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 2263/20 od 21.05.2021. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke. Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su dana 20.04.2017. godine zaključile ugovor o gotovinskom kreditu, kojim je banka tužilji odobrila gotovinski kredit u iznosu od 1.470.000,00 dinara, kojom odredbom člana 5. stav 1. ugovora je određeno, između ostalog, da u obračun efektivne kamatne stope ulaze i naknade i troškovi precizirani u članu 9. ovog ugovora, dok je odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. ugovora određeno da se korisnik kredita obavezuje da banci plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Tužilja je dana 20.04.2017. godine na ime troškova obrade kreditnog zahteva tuženoj isplatila iznos od 29.400,00 dinara. Tužilja je potpisala ponudu tužene od 20.04.2017. godine, u kojoj je naveden iznos od 29.400,00 dinara na ime naknade za obradu kreditnog zahteva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je sporna odredba ugovora ništava. Prilikom naplaćivanja svojih usluga, imajući u vidu vrstu ugovora i poziciju banke kao dominantne ugovorne strane, banka je bila dužna da korisniku ugovora o kreditu, pre zaključenja ugovora, na jasan i neposredan način predoči postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu, ali i da opredeli strukturu pomenutih troškova i njihov iznos. Dakle, banka nije ovlašćena da od korisnika naplaćuje troškove za koje nije utvrđeno da su stvarno i postojali. Okolnost da je tužilja bila upoznata sa osporenom ugovornom odredbom i da je ugovor zaključila slobodno izreženom voljom, nije od značaja budući da je ista u suprotnosti sa članom 1065. ZOO kojom je kao cena kapitala propisana samo kamata, jer banka ima prava samo na stvarne troškove koji su nastali iz kreditnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 20.04.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 20.04.2017. godine u tački 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Pored ostalog, jasno je prikazana jednokratna fiksna naknada za obradu zahteva. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Kako je tužilja, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini troškova koji padaju na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi za sastav obrazloženog podneska od strane advokata (od 20.09.2019. godine) u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje od strane advokata na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i revizije 18.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih radnji, dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav2. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stva 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić