Presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr1 220/2021 od 29.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici Prr1 809/19 od 15.04.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navodima revizije kojima se osporava visina štete u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata komfornom metodom, opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, utvrđenog na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2014. godine (obrazloženje verifikovano 18.04.2013. godine), čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj po svojoj prirodi institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika).

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St 1182/2018 od 16.11.2018. godine usvojen je prigovor tužioca radi ubrzanja postupka i utvrđeno da je tužiocu u postupku stečaja na H.K. „Viskoza“ a.d. „Lozofan“ DOO Loznica, koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu St 48/2010, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak što pre okončao. Stečajni postupak nad navedenim privrednim društvom sa većinskim državnim kapitalom pokrenut je 19.06.2009. godine. Zaključkom o listi potraživanja St 14/09 od 02.10.2009. godine, tužiocu, kao poveriocu četvrtog isplatnog reda priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 117.259,00 dinara, u koji je pored glavnice u iznosu od 55.544,00 dinara uračunata i pripisana zakonska zatezna kamata u iznosu do 61.715,00 dinara, obračunata do dana otvaranja postupka stečaja primenom komforne metode. Zatezna kamata do dana otvaranja postupka stečaja, obračunata na glavni dug primenom prostog interesnog računa iznosi 41.809,38 dinara, tako da ukupno novčano potraživanje tužioca nakon takvog obračuna zatezne kamate iznosi 97.353,38 dinara. Tužilac u stečajnom postupku nije naplatio svoje potraživanje.

Na ovako utvrđeno činjenino stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu materijalne štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu, odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Tužena odgovara za štetu kada tužilac, bivši zaposleni kod stečajnog dužnika, privrednog društva sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilac svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tužilac je stekao pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak još nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mesto tužioca i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovni su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete.

Zaključkom stečajnog suda St 14/09 od 02.10.2009. godine tužiocu je priznato potraživanje u određenom novčanom iznosu u koji je uračunata i pripisana glavnici zakonska zatezna kamata obračunata do dana otvaranja stečejanog postupka primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja označenog zaključka. Tom odredbom bilo je pripisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona primenom konformne metode.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 73 od 27.07.2012. godine, utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01) u delu koji glasi: „primenom komforne metode, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke, u stečajnom postupku je primenom proporcionalne metode (prost interesni račun) obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika i utvrđena je njena visina u iznosu od 41.809,38 dinara.

Prvostepeni sud je dosudio tužiocu naknadu štete u iznosu utvrđenom zaključkom Stečajnog suda od 02.10.2009. godine. Po stanovištu tog suda, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 60. Zakona o ustavnom sudu, označena Odluka Ustavnog suda ne može se primenjivati retroaktivno – na odnose koji su nastali i pravnosnažno rešeni pre dana njenog objavljivanja, a u konkretnom slučaju protekao je rok propisan članom 61. tog zakona (za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa).

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene prihvatajući u svemu razloge nižestepenog suda.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledice nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom konformne metode.

Obračun kamate komfornom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu, što nije dozvoljeno jer je suprotno načelu zabrane anatocizma, sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate, koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu.

Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata obračunata po metodi koja je proglašna neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metoda prostog interesnog računa, što je u konkretnom slučaju i učinjeno u postupku stečaja tako što je kamata na glavni dug preračunata tom metodom i utvrđena u visini od 41.809,38 dinara.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je odbio zahtev za iznos od 19.905,62 dinara, kao razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom konformne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisane glavnice.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke primenom člana 416. stav 1. ZPP.

U preostalom delu revizija tužene nije osnovana, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članom 153. stav 2. istog zakona, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić