Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 10749/20 od 29.01.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9646/19 od 05.12.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 9646/19 od 04.02.2020. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu broj ... od 14.11.2018. godine, kojim je tužiocu odobren kredit. Odredbom člana člana 9.1 (i) navedenog ugovora tužilac se obavezao da plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,00% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. U obrascu ponude za kredit u članu 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva 1,00% – 11.000,00 dinara (fiksno).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava jer je protivna odredbama članova 46, 47, 103 i 1065. ZOO, budući da tužiocu, kao korisniku nije predočeno ugovornom odredbom niti u predugovornoj fazi na šta se ove naknade odnose, zbog čega klijent nije bio u prilici da zna šta čini protivprestaciju banke i zbog čega se obavezuje da plaća naknadu, a nije bilo moguće utvrditi visinu i srukturu stvarnih troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, zaključivši da tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 14.11.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom predmetnog ugovora o kreditu, u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva fiksno 1,00% od ioznosa kredita, odnosno 11.000,00 dinara, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da davaocu kredita plati fiksnu fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,00% od iznosa odobrenog kredita. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (održavanje kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,00% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska (odgovora na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara, sastav žalbe 12.000,00 dinara, kao i 18.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić