Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su se upoznali 2001. – 2002. godine i nakon što su počeli da rade zajedno u „... nekretnine“ DOO, započeli su viđanje najpre tajno, a kasnije i javno budući da je tužena bila u braku koji je razveden u maju 2007. godine. U toku 2003. godine započeli su zajednički život, najpre kao podstanari, a zatim u stanu tužene koji je nasledila i koji je prodala 2006. godine. Od tog novca i novca koji je imao tužilac kupili su stan u ... ulici, u kojem su zajedno živeli i koji su kasnije prodali i kupili stan u ulici ... broj .. u ..., površine 92 m2 gde su živeli sve do 2014. godine, kada je tužilac otišao na izdržavanje zatvorske kazne i kada je njihova zajednica prekinuta. Parnične stranke nisu zaključile brak i nemaju zajedničke dece. Predmetni trosoban stan površine 74,47 m2, na prvom spratu stambene zgrade u ulici ... broj .., na kp. br. .. upisanoj u ZKUL broj .. KO Novi Sad 2, kupljen je ugovorom o kupoprodaji koji je tužena kao kupac zaključila dana 06.03.2007. godine. Kupoprodajna cena je iznosila 3.238.000,00 dinara i u ugovoru je konstatovano da je kupac na dan zaključenja isplatio u celini, a potpisi ugovornih strana su overeni 08.03.2007. godine, u Opštinskom sudu u Novom Sadu pod brojem Ov1 12407/2007. U vreme zaključenja ovog ugovora tužilac i tužena su živeli zajedno i tužilac je nekoliko puta sam odlazio u taj stan da ga pogleda, a takođe i kada je dao kaparu u iznosu od 10.000 evra i potom prodavcima isplatio ostatak kupoprodajne cene. Tužilac je isplatio kupoprodajnu cenu za navedeni stan u visini od 750 evra po m2, odnosno 62.000 evra, a kupljen je i upisan na ime tužene u koju je imao bezgranično poverenje, kao i zbog posla kojim se bavio. Posebnom izjavom na kojoj su potpisi prodavaca overeni istog dana kada je izjava i sačinjena 24.01.2011. godine, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov1 1298/2011 data je dozvola tuženoj, kao kupcu da bez njihovog daljeg pitanja i odobrenja može upisati pravo svojine u zemljišnim i drugim javnim knjigama na navedenoj nepokretnosti. Predmetni stan se vodio isključivo kao vlasništvo tužene, s tim da je 03.12.2015. godine, upisana zabeležba u vidu promene nosioca prava na posebnom delu objekta podnosioca VV. U navedenom stanu parnične stranke nisu nikada živele, već su se u stan uselili roditelji tužene koji su u njemu živeli sve dok taj stan nije prodat. Naime, 31.05.2011. godine, tužena je navedeni stan prodala VV za kupoprodajnu cenu od 80.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, koju je kupac isplatila tuženoj prilikom zaključenja ugovora, a potpisi ugovornih strana su overeni u Osnovnom sudu u Novom Sadu istog dana pod brojem Ov 3894/2011. Tužilac se nije slagao sa prodajom predmetnog stana želeći da ostane njegovoj deci, a da je stan prodat saznao je nekoliko meseci nakon izvršene prodaje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je predmetni stan u ulici ... broj .. u Novom Sadu predstavljao sutekovinu parničnih stranaka u vanbračnoj zajednici, pa je tužena u obavezi da tužiocu isplati polovinu vrednosti predmetnog stana.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da zajednički život stranaka do maja meseca 2007. godine, kada je razveden prethodni brak tužene nema kvalitet vanbračne zajednice u smislu člana 4. Porodičnog zakona, jer bračnost vanbračnog partnera predstavlja smetnju za sticanje zajedničke svojine radom u vanbračnoj zajednici. Budući da je ta smetnja – bračnost tužene postojala u vreme kupovine predmetnog stana u ulici ... broj .., dana 06.03.2007. godine, predmetni stan ne predstavlja njihovu zajedničku imovinu, pa tužilac nema pravo na isplatu 1/2 kupoprodajne cene koju je tužena ostvarila prodajom stana.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 191. Porodičnog zakona imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe tog Zakona o imovinskim odnosima supružnika. Ovakvo pravno dejstvo na imovinske odnose ima samo vanbračna zajednica koja odgovara njenoj definiciji iz člana 4. stav 1. Porodičnog zakona, kao trajne zajednice života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri). Odredbom člana 17. navedenog Zakona bračnost je predviđena kao bračna smetnja, tako što je propisano da brak ne može sklopiti lice koje je već u braku. Bračnošću se štiti princip monogamije i zato ona predstavlja smetnju i za zasnivanje vanbračne zajednice priznate Zakonom.

Kod utvrđene činjenice da je u vreme kupoprodaje predmetnog stana, postojala bračna smetnja na strani tužene, budući da je njen brak razveden tek u maju 2007. godine, takva zajednica nije imala kvalitet vanbračne zajednice, pa se sticanje u takvoj zajednici ne može izjednačiti sa sticanjem u bračnoj zajednici u smislu člana 191. stav 1. Porodičnog zakona. Zato se ni imovina stečena u periodu dok se tužena nalazila u braku ne može smatrati zajedničkom imovinom stranaka, odnosno nema kvalitet zajedničke svojine stečene u vanbračnoj zajednici, pa tužilac nema pravo na isplatu 1/2 ostvarene kupoprodajne cene stana na ime zajedničke sutekovine u vanbračnoj zajednici. Sledom navedenog neosnovani su navodi revizije kojima se tvrdi da je zajednica života stranaka imala sva obeležja vanbračne zajednice u kojoj je zajedničkim sredstvima stečen predmetni stan. Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje da je tužena na predmetnom stanu stekla pravo svojine tek izvršenim upisom u javne knjige 2011. godine (kada nije postojala bračna smetnja na strani tužene), budući da je za imovinske odnose vanbračnih (bračnih) partnera relevantan period kada je sticanje faktički izvršeno. Konstitutivno dejstvo upisa prava u javne knjige po osnovu pravnog posla nema u konkretnom slučaju uticaja na režim sticanja u vanbračnoj zajednici. Imajući u vidu sadržinu pravne zaštite koja se tužbom traži i utvrđene bitne okolnosti, kao neosnovani su ocenjeni revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković