Protiv ove presude drugostepenog suda, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), pa je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. istog Zakona i našao da je revizija osnovana.

Apelacioni sud u Kragujevcu je u ponovnom odlučivanju iskazao stav o pravnosnažno presuđenoj stvari u pogledu štete na pomoćnom objektu tužioca označenom kao objekat br. 3, rukovodeći se sadržinom pravnosnažne presude Osnovnog suda u Paraćinu P 664/12 od 16.11.2012. godine donete u prethodno okončanoj parnici vođenoj između tužioca i pravnog prethodnika tužene i izjašnjenjem veštaka da nije moguće utvrditi koji je stepen oštećenja nastao pre ili posle donošenja navedene presude i objašnjenja zbog čega to prema stanju na terenu nije moguće razlučiti. Time se, međutim, ne iscrpljuju opredeljujući činioci za ocenu o osnovanosti prigovora tužene o presuđenoj stvari, jer u širem razmatranju moraju se u obzir uzeti činjenice na kojima su zahtevi zasnovani, te kao što je Vrhovni kasacioni sud ukazao u prethodno donetoj odluci u ovoj stvari, relevantno je da je u ranijoj parnici odlučeno o zahtevu za naknadu štete nastale urušavanjem zida objekta broj 3 prema parceli tužene, a da se u ovoj parnici traži nadalje nastala šteta na tom objektu, kao i podrumskom delu i prostoriji ispod objekta broj 1, koja nije tražena, ni obuhvaćena, dosudom u prethodno pravnosnažnoj okončanoj parnici. Okolnost dokazanosti štete nadalje nastale na objektu broj 3, ne može biti razlog odbačaju tužbe, već predstavlja pitanje koje se svrstava u razmatranje o osnovanosti tužbenog zahteva u delu koji se na taj objekat odnosi. Zato je drugostepena presuda u delu kojim je tužba odbačena, morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu da iznova odluči o tom delu tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud je ocenio da nije osnovan zahtev za naknadu štete na objektu broj 1 u opisanom podrumskom delu i zasebnoj prostoriji ispod tog objekta, uz zaključak da tužilac nije dokazao činjenične tvrdnje da postoji uzročno-posledična veza između štete koju traži zahtevom i radnje pravnog prethodnika tužene. Pri tom, raspoložive su bile činjenice da je rešenjem organa uprave od 26.03.1997. godine pravnom prethodniku tužene naloženo da omogući tužiocu da izgradi trotoar sa severne strane svojih objekata (br. 1-stambeni objekat i br. 3-pomoćni objekat) u širini od 50cm sa odgovarajućim padom suprotnim od objekata, da nasipanjem zemlje i na bilo koji drugi način ne ugrožava objekte tužioca, a rešenjem od 12.04.2010. godine naloženo da omogući tužiocu sanaciju objekta i izgradnju trotoara na taj način što će ukloniti postojeću denivelaciju terena, te da je tužiocu naloženo da odmah započne sanaciju pomoćnog objekta broj 3 i da na severnoj strani stambenog i pomoćnog objekta izgradi trotoare sa odgovarajućim nagibom nakon što sused izvede potrebne radove uklanjanja denivelacije terena i da reši odvodnjavanje atmosferskih voda sa svog pomoćnog objekta, obojici sa rokom za postupanje od 60 dana, s tim da će tužiocu biti zabranjeno korišćenje objekta broj 3 ukoliko ne postupi po naloženim merama. Presudom u ranije vođenoj parnici P 664/12 od 16.11.2012. godine prethodnik tužene je obavezan da tužiocu naknadi štetu nastalu na pomoćnom objektu u iznosu od 24.710,70 dinara i da otkloni uzrok štete izvođenjem određenih radova.

Putem veštačenja u ovom postupku je utvrđeno da bi se izvođenjem radova koji su naloženi rešenjima nadležnog inspekcijskog organa otklonila šteta, da su oštećenja nastala u kontinuitetu, da je polovina objekta broj 3 totalno oštećena zato što je sagrađen od lošeg materijala još 1970. godine, da su nastala oštećenja mogla biti sprečena da je postupljeno po rešenju građevinske inspekcije i pravnosnažnoj presudi, a da su na objektu broj 1 u delu podrumske prostorije ispod objekta i zasebnog ulaza u podrum nastala oštećenja iz razloga nepostojanja trotoara sa potrebnim padom suprotnim od objekta, radi odvođenja atmosferskih voda od objekta, nasipane zemlje koja je konstantno vlažila zidove i neizvedenih horizontalnih i vertikalnih oluka koji bi atmosferske vode sa objekta broj 3 i zasebnog ulaza u podrum odvele van istih, neizvođenja radova sanacije i radova tekućeg održavanja i da bi naložene mere po rešenjima građevinske inspekcije smanjile uticaj daljeg propadanja objekata, imajući u vidu da nisu izvođeni nikakvi radovi na objektima i da bi radovi na izgradnji kanala i odbacivanje nasute zemlje doprineli da se spreči dalje propadanje objekata. Utvrđeno je da na objektu broj 1 postoje oluci za odvođenje atmosferskih voda i da je zaseban ulaz u podrum na većem rastojanju od međe, tako da je mogućnost provetravanja i osunčanja veća, pa samim tim i oštećenje na objektu manje nego što je to slučaj sa objektom broj 3.

Prihvaćeno je mišljenje veštaka da su oštećena na podrumskoj prostoriji objekta broj 1 nastala zbog nespostojanja trotoara sa potrebnim padom suprotnim od objekta, ali je drugostepeni sud smatrao da tužena kao ni njen sada pokojni otac preduzimanjem, odnosno nepreduzimanjem neke radnje nisu sprečili tužioca da izvede postavljanje trotoara pored svog objekta označenog brojem 1, kako mu je naloženo rešenjem nadležne građevinske inspekcije i da nije dokazana uzročno posledična veza između štete i radnje ili propuštanja prethodnika tužene odnosno tužene.

Osnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost pobijane presude i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, nepotpuno je utvrđeno činjenično stanje u pogledu osnova i visine tužbenog zahteva.

Veštačenjem je razjašnjeno da je za štetu u donjoj zoni objekta 1 prevashodan uzrok okolnost da nije izveden trotoar uz objekat koji bi omogućio da se atmosferske vode odlivaju na suprotnu stranu. Drugostepeni sud nije dao odgovarajuću ocenu o pravnom značaju okolnosti da još od 26.03.1997. godine tužilac raspolaže rešenjem kojim je prethodniku tužene naloženo da omogući tužiocu da izgradi trotoar, što evidentno nije učinio, da je u situaciji nepreduzimanja radnje uklanjanja nasipane zemlje radi nivelacije terena, kao nužne pretpostavke i obaveze uspostavljanja stanja na kojem bi se mogao izgraditi trotoar sa odgovarajućim nagibom, naknadno donetim rešenjem inspekcije od 12.07.2010. godine naloženo prethodniku tužene da u određenom roku izvede potrebne radove uklanjanja denivelacije terena, a da tužilac nakon toga izgradi trotoare sa odgovarajućim nagibom, te o sadržini i uticaju neizvršenih obaveza naloženih presudom P.664/12 od 16.11.2012.godine u stavu drugom izreke. U bitnom, radi se o tome da je nivelacija terena sve vreme bila pretpostavka za izgradnju trotoara sa odgovarajućim nagibom, koja se u konkretnom slučaju nije ostvarila. Prema iznetom, neodrživ je zaključak drugostepenog suda da nije dokazano postojanje uzročno-posledične veze između propuštanja prethodnika tužene, odnosno tužene i štete nastale na objektu broj 1, kao opšteg uslova odgovornosti po članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Sledom pogrešnog zaključka, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete vezanu za objekat broj 1, ne razmatrajući činioce od uticaja na obim i visinu štete i odgovornosti za njen nastanak.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će u vidu imati primedbe iznete u ovom rešenju. Takođe, potrebno je ispitati da li je traženo prinudno izvršenje činidbene obaveze naložene pravnosnažnom presudom u ranijoj parnici, imajući u vidu da su u podrumskoj zoni između objekta br.3 i objekta br.1 oštećenja nastala od vlaženja do kojeg je došlo pod uticajem neiznevelisanog terena i neizgrađenog trotoara, uz to ceniti priznatu činjenici da je tužilac naplatio dosuđeno potraživanje naknade štete na objektu br.3 koje je toj svrsi trebalo da posluži, da po nalazu veštaka nikakvi radovi nisu izvedeni i došlo je do daljeg propadanja tog objekta, kao i da je tužiocu hitna sanacija objekta br.3 naložena rešenjem organa uprave a evidentno nije izvedena. Po spornom pitanju odgovornosti za štetu potrebno ceniti od kakvog su uticaja propusti prethodnika tužene odnosno tužene na nastanak štete za koju tužilac traži novčanu naknadu u ovom postupku, te i da li je tužilac preduzeo radnje da štetu otkloni i spreči nastanak dalje štete ili to nije učinio, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. U pogledu rizika nastanka daljih oštećenja, pasivno držanje vlasnika stvari ne bi govorilo u prilog tome da na teret suseda ostvari naknadu štete u punom obimu. U obzir se moraju uzeti okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, kako upućuje odredba člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, kao i postupanje ili propuštanje stranaka da preduzmu odgovarajuće mere, pravna sredstva i radnje da se šteta otkloni ili smanji, shodno odredbama člana 192. istog zakona.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić