Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz prekoračenja tužbenog zahteva, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koju se u reviziji ukazuje. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP, jer drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je Višem sudu u Smederevu 16.01.2017. godine podneo tužbu protiv Republike Srbije, Ministarstva pravde, tražeći da se utvrdi da je Republika Srbija, Ministarstvo pravde preko svog organa Privrednog suda u Pančevu u postupku koji se vodi pred tim sudom u predmetu 3Iv 250/2016 prema tužiocu diskriminatorski postupala, i da se obaveže da mu na ime naknade štete isplati 13.000,00 dinara, koja tužba je zavedena pod P 53/17. Nakon prijema tužbe, Viši sud u Smederevu je rešenjem od 10.03.2017. godine, naložio tuženoj da u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u pismenom obliku podnese odgovor na tužbu, uz upozorenje da će, ako tužena ne podnese odgovor na tužbu u roku od 30 dana od prijema naloga doneti presudu zbog propuštanja u smislu člana 350. ZPP. Tužena je Višem sudu u Smederevu dostavila odgovor na tužbu 07.04.2017. godine. Tužilac je, smatrajući da je odgovor na tužbu neuredan, jer u istom nisu pravilno označene stranke, da je sedište tužioca označeno netačno, kao ulica Varoška umesto ulica Varšavska i da u odgovoru na tužbu nisu navedene činjenice i dokazi kojima se potkrepljuju činjenice kojima se osporava tužba i postavljeni zahtev, tražio da Viši sud u Smederevu odgovor na tužbu ne prihvati, već da se ima smatrati da odgovor na tužbu nije dostavljen i da u skladu sa upozorenjem iz tačke 5. rešenja P 53/17 od 10.03.2017. godine donese presudu zbog propuštanja. S obzirom da Viši sud u Smederevu nije odlučio o ovom predlogu tužioca, odnosno nije doneo presudu zbog propuštanja tužilac je smatrao da je tužena na taj način izvršila diskriminaciju prema njemu, kao i da dalje vrši diskriminaciju prema njemu po osnovu statusa, svojine, jezika, političke pripadnosti, imovnog stanja, genetske sposobnosti, zdravstvene sposobnosti, stručne osposobljenosti i prava na javno izražavanje zakonskog zastupnika tužioca AA, i da je diskriminaciju izvršio i da vrši organ javne vlasti, Viši sud u Smederevu, kao organ Republike Srbije u odnosu na slabiju stranu, tužioca i njegovog zakonskog zastupnika.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije diskriminisan radnjama tužene.

Članom 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.), Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Članom 142. stav 2. Ustava RS propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2, 3. i 4. Ustava propisano je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09), u članu 2. stav 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, a stavom 2. da izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Članom 3. stavom 1. istog zakona propisano je da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Članom 4. stav 1. istog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva, a stavom 2. da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Iz navedenih odredbi sledi da je najbitnija karakteristika diskriminacije – pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pritom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac mora da učini verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo, onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji.

U konkretnom slučaju tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem diskriminisan postupanjem Višeg suda u Smederevu ni na neposredan, ni na posredan način, niti su tužiocu neopravdano uskraćena prava i slobode. Naime, u postupku za zaštitu prava po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac traži utvrđenje da je Viši sud u Smederevu nedonošenjem presude zbog propuštanja postupao diskriminatorski prema njemu, ukazujući na procesne radnje tog suda. Prema članu 142. stav 2. Ustava RS sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno Zakonom, opšte prihvaćenim pravilom međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, tako da sudske odluke nisu i ne mogu biti akt diskriminacije, niti postupanje sudova prilikom odlučivanja može da bude diskriminatorsko postupanje.

Osim toga, tužilac je kao pravno lice tražio zaštitu od diskriminatorskog ponašanja tužene, a lična svojstva koja tužilac navodi kao osnov diskriminacije (po osnovu jezika, političke pripadnosti, imovnog stanja, genetske sposobnosti, zdravstvene sposobnosti, stručne osposobljenosti) su svojstvena fizičkom licu, a ne tužiocu, kao pravnom licu, pa je i to razlog za odbijanje zahteva.

Stoga su neosnovani navodi revizije da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazlagao, s obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić