Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5626/23 od 15.12.2023. godine, odbijene su žalbe tužioca i tužene kao neosnovane i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke, preinačena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete zbog nezakonito brisanja hipoteke isplati 153.378,56 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2021. godine do isplate i štetu u visini troškova postupaka pred Upravnim sudom U 3332/14 i U 14900/14 i pred Osnovnim sudom u Lazarevcu I 647/15 od 523.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2021. godine pa do isplate i preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati iznos od 271.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i 4. ZPP jer drugostepeni sud nije činjenično stanje utvrdio na osnovu drugačije ocene dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, već je činjenično stanje utvrdio tako što je prihvatajući činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku iz utvrđenih činjenica izveo drugačiji zaključak o postojanju odlučne činjenice uzročnoposledične veze između radnje organa tužene i nastale štete. Na ovako postupanje drugostepeni sud je ovlašćen odredbom člana 394. tačka 3. ZPP. Ovom zakonskom odredbom drugostepeni sud je ovlašćen da bez održavanja rasprave o postojanju bitne činjenice zaključi drugačije od prvostepenog suda, na osnovu činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud. Kako je drugostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud izveo drugačiji zaključak o postojanju uzročnoposledične veze, to donošenjem pobijane odluke drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i 4. ZPP. Navodi revizije kojim se ukazuje da drugostepeni sud o bitnim činjenicama ili nije dao razloge, ili su oni nejasni i međusobno protivrečni, zapravo se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti shodno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao zajmodavac sa neparničarem BB 05.02.2001. godine zaključio ugovor o zajmu 300.000 nemačkih maraka, a kao obezbeđenje za vraćanje tog zajma zajmoprimac BB je 19.02.2001. godine dao hipotekarnu izjavu koja je overena pred Opštinskim sudom u Lazarevcu pod Ov. br. .../..., kojom je na svojim nepokretnostima kat. parceli .../..., kuća sa kućištem, dvorištem i livadom površine 0.58.55 ha, katastarskoj parceli .../.. stambeno poslovni objekat i ekonomski objekat sa dvorištem i livadom površine 0.25.00 ha i katastarskoj parceli .../... njiva kod kuće površine 0.30.00 ha, sve upisano u ZKUL ... KO ..., zasnovao hipoteku u korist zajmodavca, ovde tužioca, kao obezbeđenje za izvršenje svoje ugovorne obaveze iz ugovora o zajmu. U trenutku davanja hipotekarne izjave zajmoprimac BB nije bio vlasnik založenih nepokretnosti jer ih je ugovorom o kupoprodaji od 02.03.1998. godine, overenim pred Opštinskim sudom u Lazarevcu pod Ov. .../... otuđio i VV i GG, na osnovu kog ugovora su kupci već 04.03.1998. godine podneli zahtev za uknjižbu prava susvojine na kupljenim nepokretnostima, koji zahtev je zaveden kod Opštinskog suda u Lazarevcu pod brojem Dn 453/98. Taj sud je rešenjem Dn 453/98 od 26.12.2001. godine dozvolio upis zabeležbe postojanja navedenog ugovora, nakon kog je Opštinski sud u Lazarevcu rešenjem Dn 880/23 od 18.07.2003. godine upisao pravo svojine kupaca VV i GG na založenim nepokretnostima. Tužiocu je bila poznata činjenica da je BB prodao nepokretnosti na kojima je konstituisana hipoteka u njegovu korist VV i GG ugovorom od 02.03.1998. godine i da postoji zabeležba tog ugovora u zemljišnoj knjizi, kao i da su oni u državini nepokretnosti.

Zajmoprimac BB je kao tužilac protiv VV i GG pokrenuo parnicu za raskid kupoprodajnog ugovora koji je zaključio sa njima 02.03.1998. godine zbog neispunjenja, koja parnica je okončana rešenjem P 397/20 od 11.04.2006. godine usled povlačenja tužbe. Kupci VV i GG su protiv tužioca i neparničara BB 17.05.2002. godine pokrenuli parnicu za utvrđenje ništavosti hipoteke koja je služila za vraćanje zajma po hipotekarnoj izjavi od 19.02.2001. godine, koja parnica je u prekidu do odlučivanja u parnici koja se vodila za raskid ugovora, ali ni nakon rešenja o povlačenju tužbe parnica za ništavost hipoteke nije nastavljena.

Opštinski sud u Lazarevcu je rešenjem Dn 863/2006 od 19.06.2006. godine na predlog GG dozvolio brisanje hipoteke u korist tužioca na osnovu rešenja o povlačenju tužbe P 397/20 od 11.04.2006. godine, o čemu je tužilac saznao tek kada mu je 22.08.2011. godine dostavljeno rešenje o brisanju hipoteke. Odlučujući po žalbi ovde tužioca Drugi osnovni sud u Beogradu, Sudska jedinica Lazarevac je rešenjem Dn 590/11 od 14.11.2011. godine stavio van snage rešenje o brisanju hipoteke i naložio vraćanje upisa prava zaloge u korist tužioca, koje rešenje je pravnosnažno s obzirom da je žalba VV i GG odbačena zbog nedostatka pravnog interesa.

Formiranjem katastra nepokretnosti za KO ..., tužilac je Komisiji za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnosti i stvarnim pravima predao prigovor koji je ta komisija delimično usvojila i rešenjem od 02.09.2011. godine dozvolila da se u „A“ listu upiše zabeležba izjavljene žalbe protiv rešenja Opštinskog suda u Lazarevcu Dn 863/2006 od 19.06.2006 kojim je dozvoljeno brisanje hipoteke upisane u korist tužioca. Republički geodetski zavod je rešenjem od 13.12.2012. godine dozvolio upis hipoteke na osnovu hipotekarne izjave od 19.02.2001. godine, koje je rešenjem drugostepenog organa, Ministarstva građevinarstva i urbanizma od 04.12.2013. godine ukinuto povodom žalbe VV i GG. U ponovnom postupku Služba za katastar nepokretnosti je rešenjem od 11.01.2016. godine odbila zahtev tužioca za ponovni upis hipoteke, protiv kog rešenja je tužilac izjavio žalbu koju je drugostepeni organ Republički geodetski zavod rešenjem od 02.10.2017. godine odbio. Tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu radi poništaja drugostepenog rešenja, koja je odbijena presudom U 3332/14 od 10.12.2015. godine. U navedenim odlukama zauzeto je pravno stanovište da zbog stupanja na snagu katastra nepokretnosti za KO ... 12.09.2011. godine Drugi osnovni sud u Beogradu, Sudska jedinica Lazarevac nije mogao rešenjem od 14.11.2011. godine dozvoliti upis u zemljišnu knjigu jer su objavljivanjem rešenja o potvrđivanju katastra nepokretnosti prestale da važe zemljišne knjige, kao i sa razloga što hipotekarna izjava ne predstavlja izjavu podobnu za upis u katastar nepokretnosti.

Sporna nepokretnost eksproprisana je rešenjem Odeljenja za imovinskopravne poslove Uprave GO Lazarevac od 14.08.2014. godine u korist PD RB „Kolubara“ koje je tužilac pobijao u upravnom postupku, a kasnije i sporu pred Upravnim sudom koja tužba je presudom Upravnog suda U 14900/14 od 30.03.2015. godine odbijena.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja i činjenice da tužilac nije priložio ugovor o zajmu, niti se izjasnio da li je ugovoren rok za vraćanje zajma i kada je obaveza zajmoprimca dospela, te da nije podnosio tužbu za ispunjenje zajma prema dužniku jer nije znao prebivalište i adresu zajmoprimca, prvostepeni sud je zakuljčio da je štetnom radnjom organa tužene, postupanjem zemljišnoknjižnog referenta koji je rešenje o brisanju hipoteke, doneo na osnovu rešenja o povlačenju tužbe, ekspedovao bez potpisa sudije i izvršio brisanje hipoteke u zemljišnoknjižnom ulošku pre nego što je rešenje o dozvoli brisanja dostavljeno hipotekarnom poveriocu i pre nego što je postalo pravnosnažno, tužiocu prouzrokovana šteta, jer je u vreme kada je tužiocu rešenje o brisanju hipoteke uručeno 22.08.2011. godine i kada je protiv njega mogao izjaviti žalbu, potraživanje prema zajmoprimcu BB već bilo zastarelo jer je protekao rok zastarelosti od 10 godina. Zbog toga je, po oceni prvostepenog suda, nezakonito postupanje organa tužene u uzročnoposledičnoj vezi sa nastankom štete, zbog čega je primenom članova 172, 189. i 277. Zakona o obligacionim odnosima usvojio zahtev za naknadu stvarne štete, a zahtev za naknadu izmakle koristi odbio smatrajući da tužilac nije dokazao da bi pri redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja u banci oročio iznos od 153.387,56 evra.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravni zaključak prvostepenog suda da bi tužilac mogao da se naplati iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti i da bi vlasnici nepokretnosti VV i GG u odsustvu nezakonito brisane hipoteke bili dužni da trpe njegovo namirenje i da stoga postoji štetna radnja države koja odgovara za štetu zato što je sa njihove imovine njen organ nezakonito izbrisao hipoteku, već je iz činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud zaključio da je tužilac prihvatio hipotekarnu izjavu od 19.02.2001. godine iako su i on i njegov zajmoprimac BB znali, kako je to utvrdio prvostepeni sud, da su hipotekovane nepokretnosti ugovorom od 02.03.1998. godine prodate VV i GG, na osnovu kog ugovora je zemljišnoknjižni sud i upisao zabeležbu o njegovom postojanju. Sama zabeležba nije sprečavala upis hipoteke, ali je upis izdejstvovan ponašanjem poverioca i dužnika jer su obojica znali da je dužnik ranije otuđio hipotekarne nepokretnosti i da su kupci podneli zahtev za uknjižbu svojine. Pored toga, kako je to utvrdio i prvostepeni sud, tužilac kao treće lice iz člana 109. ZOO nije pokrenuo parnicu radi utvrđenja ništavost ugovora o prodaji i do brisanja hipoteke protiv VV i GG koji su 2003. godine bili upisani kao vlasnici, nije podnosio hipotekarnu tužbu sa zahtevom da se oni obavežu da trpe namirenje iz vrednosti nepokretnosti na kojima je upisna hipoteka, bez koje presude se ne bi mogla utvrditi obaveza ovih lica da trpe namirenje i da tužilac realizuje hipoteku, po odredbama člana 64. do 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje su bile na snazi u vreme upisa hipoteke. Pored toga, parnica za raskid ugovora o kupoprodaji završena je povlačenjem tužbe, a parnica za ništavost hipotekarne izjave nije nastavljena iz prekida jer je u međuvremenu i kupcima pravo svojine na nepokretnosti prestalo pravnosnažnošću rešenja o eksproprijaciji, a tužba za naknadu štete zbog brisanja hipoteke je u odnosu na njih povučena. Stoga je prvostepeni sud nepravilno zaključio da je založna izjava data u formi isprave podobna za upis u javnoj knjizi jer je takvu izjavu punovažno mogao dati samo vlasnik nepokretnosti, pa kako BB u trenutku davanja hipotekarne izjave nije bio vlasnik nepokretnosti (jer ih je dve godine ranije prodao i predao trećim licima), to je drugostepeni sud zaključio da je založna izjava ništav pravni posao i da stoga tužilac na ništavom pravnom osnovu nije mogao da stekne založno pravo. Zbog toga eventualno nezakonito brisanje hipoteke ne bi omogućilo tužiocu da ostvari pravo na namirenje potraživanja prodajom hipotekarnih nepokretnosti jer je upis izdejstvovan na osnovu ništave založne izjave. Stoga je drugostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za odgovornost tužene za eventualno nastalu štetu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajne ili organ jedinice lokalne samouprave po članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije. Prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Nezakonitost ili nepravilnost koja je za posledicu imala brisanje hipoteke nema za posledicu naknadu štete. Povreda zakona (podzakonskog ili opšteg akta) mora da bude tako očigledna i jasna da predstavlja uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Kako u konkretnom slučaju povreda zakona koja je učinjena prilikom brisanja hipoteke nije uzrok štete, to nema ni odgovornosti tužene za štetu.

Naime, odredbom člana 63. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 ... 29/96, „Službeni glasnik RS“, br. 115/05), čije odredbe se u pogledu hipoteke na nepokretnosti primenjuju shodno odredbi člana 64. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/05 ... 83/15) propisano je da radi obezbeđenja određenog potraživanja nepokretna stvar može biti opterećena pravom zaloge u korist poverioca (hipoteka) koji je ovlašćen na način predviđen zakonom da traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti. Iz ove odredbe proizilazi da je hipoteka akcesorno potraživanje koje zavisi od postojanja određenog potraživanja radi čijeg obezbeđenja se ustanovljava, te da njegov prestanak kao posledica ispunjenja založnog duga vodi i prestanku hipoteke odnosno da založno potraživanje predstavlja kauzulu hipoteke. Za punovažno zasnivanje hipoteke potrebno je ne samo postojanje potraživanja koje je obezbeđeno hipotekom, već i da je založni dužnik vlasnik nepokretnosti na kojima se konstituiše hipoteka. Kako je nepokretnosti koje su predmet hipoteke založni dužnik BB prodao VV i GG ugovorom od 02.03.1998. godine, čije postojanje je zabeleženo u zemljišnim knjigama na osnovu zahteva kupaca za upis prava svojine podnetog 04.03.1998. godine zemljišno knjižnom sudu, koji je zaveden pod brojem Dn 453/98 i nakon toga izvršen upis prava svojine u korist kupaca 2003. godine, to u trenutku davanja hipotekarne izjave 19.02.2001. godine založni dužnik nije bio vlasnik založene nepokretnosti. Naime, prema odredbi paragrafa 29. Zakonika o zemljišnim knjigama, koja se u vreme zasnivanja predmetne hipoteke i upisa prava svojine na osnovu ugovora o kupoprodaji primenjivala kao pravno pravilo shodno odredbi člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, red upisa prava svojine uspostavljao se prema trenutku u kome je podnesak stigao u zemljišnoknjižni sud. Kako je zabeležba postojanja ugovora o kupoprodaji i zahteva za upis prava svojine opravdana upisom 2003. godine, to založni dužnik nije mogao 19.02.2001. godine dati punovažnu založnu izjavu o zasnivanju hipoteke na nepokretnosti čiji nije bio vlasnik, zbog čega nezakonitost rešenja organa tužene ne predstavlja štetnu radnju usled koje tužilac trpi štetu zbog nenamirenja svog potraživanja prema BB po osnovu zajma i zbog čega je pravilno drugostepeni sud odbio zahtev tužioca za naknadu stvarne štete.

Pravilno su takođe nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni uslovi iz člana 189. Zakona o obligacioniom odnosima za dosuđivanje tužiocu naknade izmakle koristi u vidu izgubljene kamate na oročena sredstva, jer na ove okolnosti nisu dostavljeni dokazi iz kojih bi se moglo zaključiti da bi po redovnom toku stvari tužilac oročio sredstva dobijena prodajom hipotekarne nepokretnosti.

Pravilna je odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbi članova 153., 154. i 162. ZPP, s obzirom na uspeh tužene u postupku, koja je zastupana od strane Državnog pravobranilaštva.

Sa svega iznetog, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković