Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremeno reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403 stav 2 tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da u postupku pred drugostepenim sudom odluka nije doneta posle održane rasprave pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao davalac izdržavanja i VV kao primalac izdržavanja zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju overen 14.06.2006. godine u predmetu 3 R 105/2000 Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci, kojom je primalac izdržavanja iza svoje smrti ostavila tužiocu kao davaocu izdržavanja nepokretnost i to: k.p. .., .. sa zgradom i .., sve upisano u ln .. KO ... . Presudom od 27.12.2005. godine (koja je potvrđena presudom od 08.05.2007. godine) ugovor je raskinut zbog poremećenih odnosa ugovornih strana i odbijen zahtev za raskid ugovora zbog neizvršavanja ugovornih obaveza. Tužilac je 27.03.2006. godine u predmetu P 295/06 podneo tužbu protiv VV kao tužene zbog sticanja bez osnova po raskinutom ugovoru o doživotnom izdržavanju. U toku tog postupka po predlogu tužioca, rešenjem od 05.04.2006. godine određena je privremena mera zabeležbom spora vrednosti 1.027.770,00 dinara u ln .. KO ... . Postupak je okončan donošenjem presude P 121/10 od 18.01.2011. godine (potvrđenom 05.09.2012. godine), kojom je VV obavezana da na ime sticanja bez osnova isplati tužiocu 607.497,05 dinara sa kamatom, kao i troškove postupka od 239.173,94 dinara. VV je u ln br. .. KO ... upisana kao vlasnik sa 1/1 na k.p. .., .. i .. sa porodičnom stambenom zgradom na k.p. .., a u G listu je 19.04.2006. godine upisana zabeležba spora u predmetu Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P 295/06 tužioca protiv VV na svim parcelama i porodičnoj stambenoj zgradi. VV, kao prodavac i tužena, kao kupac su zaključili ugovor o kupoprodaji sudski overen 05.12.2012. godine, čiji je predmet prodaja navedenih parcela i zgrade iz ln br. .. KO ..., kojim je ugovorom VV zadržala pravo doživotnog stanovanja. U ln .. KO ... pod br. 952/02-1810/12 zabeležen je 05.12.2012. godine zahtev za promenu imaoca prava na navedenim nepokretnostima, tužena je upisana sa 1/1 udela na parcelama i zgradi označenoj brojem 1. i preneta zabeležba spora u predmetu Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P 295/06. VV je poljoprivredni penzioner sa penzijom od 7.500,00 dinara. Kućni plac je nasledila od supruga, a obradivo zemljište kupila 1975. godine. Tužena i VV stanuju u blizini, kuće im se nalaze jedna prekoputa druge. Tužena je znala za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju koji je bio zaključen između tužioca i VV, kao i da je taj ugovor raskinut. Tužena je VV pozajmljivala razne novčane iznose prethodnih godina u iznosu od ukupno 4.500 evra. Zbog nemogućnosti isplate tog duga, VV je tuženoj prodala navedene nepokretnosti, s tim što je uzet u obzir dug koji je ona imala od 4.500 evra i tužena je na ime kupoprodajne cene izvršila doplatu od 2.000 evra, budući da je kupoprodajna cena iznosila 6.500 evra. VV ne poseduje drugu nepokretnost, osim nepokretnosti koja je bila predmet zaključenog ugovora o kupoprodaji sa tuženom. Tužba u predmetnoj parnici podneta je 26.12.2012. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud je ocenio da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji propisani Zakonom o obligacionim odnosima.

Revizija neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima – ZOO članom 280. propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1), kao i da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2). Teretno raspolaganje može se pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato, ili moglo biti poznato (član 281. stav 1. istog Zakona). Članom 283. stav 1. istog Zakona propisano je da se pobijanje može vršiti tužbom ili prigovorom, dok članom 284. da ako sud usvoji tužbeni zahtev, pravna radnja gubi dejstvo samo prema tužiocu i samo koliko je potrebno za ispunjenje njegovih potraživanja.

Imajući u vidu izneto, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji u smislu člana 280. - 284. ZOO, jer su dužnik i tužena kao treće lice znale i mogle znati da zaključenjem ugovora o kupoprodaji nanose štetu tužiocu kao poveriocu. Naime, dužnik je u trenutku preduzimanja radnje koja je predmet pobijanja znala i mogla znati da sebe dovodi u stanje insolvetnosti (prezaduženosti), s obzirom da joj je usled navedenog raspolaganja preostao jedino prihod porodične penzije iz kojeg nije u mogućnosti da isplati dopelo potraživanje tužioca kao poverioca. Tuženoj je, s druge strane, bilo poznato (odnosno nije moglo ostati nepoznato) da je dužnik znala i mogla znati da zaključenjem ugovora o kupoprodaji dužnik nanosi štetu tužiocu kao poveriocu, jer je imala neposredan uvid u teške imovinske prilike dužnika, znala da je ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiocem raskinut, da je izvršena zabeležba vođenja spora između tužioca i dužnika, kao i da dužnik osim imovine koja je predmet ugovora o kupoprodaji drugu imovinu ne poseduje. Usled navedenog, predmetno teretno raspolaganje (pravna radnja) je u odnosu na tužioca preuzeto od strane dužnika i trećeg lica protivno načelu savesnosti i poštenja (nesavesno) i s toga pravilno sankcionisano od strane drugostepenog suda utvrđenjem da ugovor o kupovini i prodaji zaključen između dužnika kao prodavca i revidenta kao kupca (trećeg lica) nema pravnog dejstva prema tužiocu, u obimu potrebnom za ispunjenje naplate njegovog dospelog potraživanja, primenom citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima.

S tim u vezi, bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari je isticanje revizije da se dužnik preduzetim teretnim raspolaganjem samo koristio svojim pravom da izvrši izbor namirenja jednog od više poverilaca dospelih potraživanja i da zbog toga posledice preduzetog teretnog raspolaganja deluju punovažno i prema tužiocu. Ovo s toga jer iz nesavesnog postupanja dužnika prema poveriocu i na njegovu štetu, za dužnika ne može nastati pravo, a kako to nalažu načela savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava, zabrane prouzrokovanja štete, dužnosti ispunjenja obaveze i ponašanja u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava i saglasno tim načelima odredbe Zakona o obligacionim odnosima na kojima je pravilno zasnovano drugostepeno presuđenje i zahtevu tužioca pružena pravna zaštita.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković