U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., ... .../..., čiji su punomoćnici Marija Pešović, advokat iz ..., ... ... i Laza Borozan, advokat iz ..., ... ..., protiv tuženog BB iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Ivana Keser, advokat iz ..., ... ... i tužene VV iz ..., ... .../..., čiji je punomoćnik Dušan Ignjatović, advokat iz ..., ... ..., radi utvrđenja prava svojine i iseljenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5964/21 od 02.02.2022. godine, u sednici održanoj 29.03.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5964/21 od 02.02.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 4116/21 od 06.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana br. ..., koji se nalazi na ... spratu stambene zgrade u ulici ... br. ... u ..., površine 47 m2, po strukturi dvosoban a koji ugovor je zaključen između prvotuženog BB, kao prodavca i drugotužene VV kao kupca, overen dana 26.09.2011. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov br. .../..., a što su tuženi dužni priznati i trpeti da se na osnovu ove presude tužilja može upisati kao vlasnik predmetnog stana u kat. nepokretnosti u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao neosnovan. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se drugotužena VV, sa svim licima i stvarima iseli iz stana opisanog u stavu 1. izreke naznačene presude u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja kao neosnovan. Stavom 3. izreke, obavezana je tužilja da prvotuženom BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 189.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom 4. izreke, obavezana je tužilja da drugotuženoj VV, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 76.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5964/21 od 02.02.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 4116/21 od 06.07.2021. godine i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja i tuženi BB su zaključili brak 18.01.2003. godine, a 23.04.2003. godine zaključili su ugovor o poklonu, kojim je tuženi BB poklonio tužilji stan broj ..., koji se nalazi na ... spratu zgrade broj ..., u ulici ... u ... . Brak stranaka je razveden 20.02.2008. godine, kada je tužilja napustila stan, na šta je bila primorana zbog ponašanja tuženog BB, koji je ostao u državini stana. Zbog nerešenih imovinskih odnosa, tužilja je podnela tužbu sudu radi iseljenja tuženog iz predmetnog stana, koji je okončan donošenjem presude Prvog osnovnog suda u Beogradu od 30.03.2011. godine, kojom je obavezan tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i isti preda tužilji u posed, a odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se poništi navedeni ugovor o poklonu. Ova presuda postala je pravnosnažna 06.07.2011. godine. Tužilja nije pokrenula postupak izvršenja za iseljenje tuženog, koji je i dalje ostao u posedu stana. Dana 22.09.2011. godine, tuženi je sa tuženom VV, zaključio ugovor o kupoprodaji istog stana, koji je 26.09.2011. godine i overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem Ov. .../... . Ovim ugovorom konstatovano je da prodavac pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću garantuje kupcu da nepokretnost nije opterećena bilo kakvim teretima, da nije u sudskom sporu po bilo kom osnovu, a posebno po osnovu deobe zajedničke imovine, da ne postoji zabrana raspolaganja, kao ni smetnje da se izvrši prenos vlasništva i predaja nepokretnosti u nesmetan posed kupcu, prema uslovima i rokovima predviđenim ugovorom. Sudovi su utvrdili i da je tužena VV isplatila kupoprodajnu cenu, platila porez na prenos apsolutnih prava i ušla u posed stana. Utvrđeno je i da je po tužbi ovde tuženog protiv ovde tužilje vođen i spor radi raskida ugovora o poklonu od 23.04.2003. godine, koji je okončan pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda od 01.10.2013. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev, kao neosnovan (presuda je postala pravnosnažna 11.02.2014. godine).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom načela savesnosti i poštenja, kao i odredbe člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odbio tužbeni zahtev, uz zaključak da tužena, kao savesni sticalac ima jači pravni osnov za sticanje prava vlasništva, jer je svojinu na stanu stekla teretnim pravnim poslom, a uvedena je i u posed stana, zbog čega nalazi da nema mesta primeni člana 103. ZOO i člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, dodajući da je tužena VV, prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji postupala sa pažnjom dobrog domaćina, te da je nesumnjivo bila savesna u trenutku zaključenja ugovora, jer je stan kupila uz posredovanje agencije koja se bavi prometom nepokretnosti, preko koje je proverila dokumentaciju koja se odnosi na sporni stan, pa kako se u državini stana nalazio tuženi BB, a stan nije uknjižen, to nije ni mogla znati da stan kupuje od nevlasnika. Drugostepeni sud takođe nalazi da je za ocenu jačeg pravnog osnova bez uticaja činjenica da je tužilji nasilno oduzeta državina ovog stana, s obzirom da je ona mogla da traži izvršenje presude Prvog osnovnog suda u Beogradu od 30.03.2011. godine, kojim je naloženo iseljenje tuženog, kao i da je mogla da se na osnovu ugovora o poklonu uknjiži kao vlasnik stana, što ona nije učinila, a što je od uticaja na ocenu njene savesnosti prilikom zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda drugostepenog suda pravilna. Razloge koje daje taj sud u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Vrhovni kasacioni sud nalazi i da u oceni savesnosti sticalaca stana, u ovom slučaju, savesnost prisutna na strani tužene VV. Ovo iz razloga što je tužilja, nakon što je 18.09.2009. godine stupio na snagu Zakon o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09) pa sve do zaključenja ugovora između tuženih 26.09.2011. godine, mogla da se uknjiži kao vlasnik stana. Uknjiženjem tužilje kao vlasnika stana kod Službe za katastar nepokretnosti, tužena VV bi kao treće lice mogla dobiti saznanje da BB nije vlasnik spornog stana pa bi time i mogla biti izbegnuta sporna situacija. Tužena VV nije imala drugu mogućnost provere u vezi svojine na stanu a tužilja nije iskoristila zakonsku mogućnost da se kao vlasnik stana uknjiži u javne knjige. Osim toga, u situaciji kada dva lica pretenduju svojinu na individualnu određenu stvar jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Tužilja je stan stekla putem ugovora o poklonu, a tužena teretno tj. kupoprodajom što je jači pravni osnov od poklona.

Pri tom i pravilna primena odredbe člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i pravila o sticanju prava svojine u slučaju dvostrukog otuđenja iste nepokretnosti, podrazumeva pravilnu ocenu postojanja savesnosti sticaoca, što se odnosi na naknadnog – drugog sticaoca, koji nepokretnost pribavlja od nevlasnika (jer je nepokretnost prethodno već otuđena nekim pravnim poslom). Savesnost ovog sticaoca – kupca, ceni se na osnovu utvrđenja da li je to lice znalo ili moglo znati da nepokretnost kupuje od nevlasnika, odnosno da je ista nepokretnost nekim pravnim poslom već preneta na drugo lice.

Imajući ovo u vidu, kao i da se u konkretnom slučaju radi o nepokretnosti čiji raniji vlasnik tj. tužilja nije bila upisana u javne knjige, sledi da je tužena VV savestan sticalac.

Sve napred izneto ukazuje da je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić