Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 2009. godine na osnovu usmenog ugovora kupio teretno putničko motorno vozilo „Volskwagen“ tip „...“. Vozilo je registrovano u Policijskoj stanici u Bačkoj Palanci dana 22.05.2009. godine na ime BB iz ..., na kog je izdata saobraćajna dozvola. Tužilac je koristio predmetno vozilo do razmene, koju je izvršio sa VV, tako što mu je VV predao vozilo „Mitsubishi“, tip „...“ i izvršio doplatu iznosa od 10.250 evra na ime razlike u vrednosti vozila. Policijska uprava Šabac, PS Mali Zvornik, oduzela je predmetno vozilo od VV dana 07.05.2010. godine, jer je utvrđeno da je vozilo predmet carinskog prekršaja. BB oglašen je krivim pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Bačkoj Palanci Pr 5137/10 od 06.12.2011. godine za carinski prekršaj iz člana 332. stav 3. u vezi sa članom 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona RS, izrečena mu je novčana kazna i zaštitna mera oduzimanja predmetnog vozila. Vozilo je potom na licitaciji prodato. Rešenjem MUP-a Novi Sad od 11.11.2010. godine ponovljen je postupak registracije predmetnog vozila tako što je prethodno izdata saobraćajna dozvola od 22.05.2009. godine poništena, a zahtev za registraciju vozila je odbijen. U momentu kada je tužilac stavio u promet predmetno vozilo, predavanjem vozila VV, isto je imalo važeću saobraćajnu dozvolu. Tužilac je po optužnici oštećenog VV kao tužioca oslobođen od optužbe za krivično delo prevare iz člana 208. stav 4. tačka 4. KZ. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu P 3531/15 od 09.09.2015. godine ovde tužilac je obavezan da VV kao tužiocu u tom postupku plati iznos od 15.000 evra po osnovu sticanja bez osnova i iznos od 10.250 evra po osnovu razlike vrednosti razmenjenih vozila. Tužilac je isplatio VV glavni dug u iznosu od 25.250 evra, kao i pripadajuću kamatu na taj iznos u iznosu od 10.220 evra, uključujući i troškove parničnog i izvršnog postupka.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete od ovde tužene primenom odredbe člana 172. stav 1. ZOO. Prvostepeni sud je stanovišta da se nezakonit rad organa tužene ogleda u tome što je izvršena registracija vozila za koje u momentu registracije nisu bili ispunjeni uslovi za registraciju propisani tada važećim Pravilnikom o registraciji motornih i priključnih vozila. Tuženi je bio dužan da odbije zahtev za registraciju jer uz zahtev nije priložen dokaz o poreklu, odnosno vlasništvu vozila. Tužilac je kupio uredno registrovano vozilo i isto dalje stavio u promet sa u tom momentu važećom saobraćajnom dozvolom i registarskim tablicama, pa on ne može snositi štetne posledice nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, nalazeći da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo i to konkreteno odredbu člana 172. ZOO. Drugostepeni sud je stanovišta da nije utvrđeno da je organ tužene prilikom prve registracije vozila nezakonito i protivpravno postupao jer nije utvrđeno da sada pok. BB prilikom prve registracije nije predao svu potrebnu dokumentaciju. Organ koji sprovodi postupak upisa ne utvrđuje autentičnost dokumentacije, usled čega postoji mogućnost da postupak upisa vozila u registar bude ponovljen. U konkretnom slučaju je naknadno utvrđeno da vozilo nije ocarinjeno prilikom ulaska u RS. Upravo iz navedenog razloga je sada pok. BB kao vlasnik vozila oglašen krivim za carinski prekršaj iz člana 332. stav 3. u vezi člana 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona. U skladu sa navedenim, drugostepeni sud zaključuje da nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene propisani odredbom člana 172. ZOO, usled čega odbija tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

U skladu sa odredbom člana 172. stav 1. ZOO, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Preduslov za odgovornost za štetu jeste da je organ pravnog lica postupao nezakonito ili nepravilno u vršenju svojih funkcija. Odredba člana 5. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila („Sl. glasnik RS“, br.130/2007, 17/2008 i 72/2008), važećeg u vreme prve registracije predmetnog vozila, predviđa šta je od dokumentacije potrebno priložiti uz zahtev za registraciju. Shodno stavu 3. tač. 2 te odredbe, uz zahtev se između ostalog prilaže dokaz o uplati propisanih taksi i izmirenju drugih obaveza propisanih zakonom i drugim propisima donesenim na osnovu zakona (obavezno osiguranje, carina, porez i druge obaveze u vezi sa registracijom vozila), kao i dokaz o poreklu, odnosno vlasništvu vozila, ako se vozilo prvi put registruje (tačka 3). Shodno stavu 4. iste odredbe, vozilo se neće registrovati ako zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži netačne podatke ili je nepotpun, odnosno nema potrebne priloge iz stava 3. ovog člana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao potpuno i pravilno utvrđeno, nakon što je izvršena registracija predmetnog vozila utvrđeno je da isto nije ocarinjeno prilikom ulaska u RS u skladu sa pozitivnim propisima. Do navedenog saznanja došlo se naknadno, nakon što je vozilo već registrovano. Iz tog razloga je raspisana i potraga za vozilom, kako to proizlazi iz rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, PU u Novom Sadu, kojim je ponovljen postupak registracije ovog vozila. Nakon što je utvrđeno da vozilo nije ocarinjeno, sada pok. BB kao vlasnik vozila oglašen je krivim što je registrovao vozilo, za koje je prema okolnostima slučaja mogao znati da je predmet prekršaja iz člana 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona, čime je izvršio prekršaj iz člana 332. stav 3. Carinskog zakona. Iz navedenog proizlazi da je vozilo registrovano na osnovu određene dokumentacije, za koju se naknadno utvrdilo da nije bila validna. Tačnije, u toku postupka nije utvrđeno da u momentu registracije vozila, sada pok. BB kao podnosilac zahteva, nije dostavio dokaz o uplati propisanih taksi o izmirenju drugih obaveza. Carinski prekršaj za koji je BB kao podnosilac zahteva za registraciju oglašen krivim, upravo i podrazumeva da je izvršena registracija vozila koja predstavlja predmet prekršaja, odnosno to čini biće dela tog prekršaja. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da nema dokaza da je organ tužene prilikom prve registracije vozila postupao nezakonito ili nepravilno. Sledom izloženog, ne postoji ni osnov za odgovornost tužene usled nepravilnog i nezakonitog rada njenog organa.

Revizijom tužioca osporava se takav materijalnopravni zaključak drugostepenog suda. Revident ističe da je postupak registracije vozila ponovljen upravo iz razloga što nisu bili ispunjeni uslovi iz Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila, u vidu dokaza o poreklu i vlasništvu vozila i dokaza o izmirenim carinskim i poreskim obavezama za vozilo, što ukazuje da je policijski službenik koji je registrovao takvo neocarinjeno vozilo postupio protivpravno. Kako uz zahtev za registraciju nisu bili podneti svi dokazi o ispunjenosti uslova za registraciju, postupajući organ tužene bio je dužan da takav zahtev za registraciju odbije. Revident ukazuje da je njegova savesnost nesporna jer je on kupio uredno registrovano vozilo, u uverenju da je ocarinjeno, a potom je takvo vozilo dalje stavio u promet pa je naknadnim oduzimanjem vozila od VV, tužiocu pričinjena šteta u utuženom iznosu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani izneti revizijski navodi tužioca. Nasuprot revizijskim navodima tužioca, protivpravnu radnju koja je dovela do ponovne registracije vozila i do oduzimanja vozila od tadašnjeg korisnika VV, izvršio je sada pok. BB, koji je uvezao u RS neocarinjeno vozilo. Upravo iz tog razloga, sada pok. BB oglašen je krivim za carinski prekršaj iz člana 332. stav 3. Carinskog zakona jer je registrovao na svoje ime vozilo bez prijave nadležnom carinskom organu. Tužilac je pretrpljenu štetu mogao i morao tražiti isključivo od imenovanog, od kog je on kupio vozilo. U toku postupka nije utvrđeno da je vozilo registrovano u odsustvu dokaza o izmirenju carinskih i poreskih obaveza, odnosno u odsustvu dokaza o poreklu i vlasništvu vozila. Nasuprot tome, utvrđeno je da se na osnovu operativnog rada policijskih službenika PU Novi Sad došlo do saznanja da predmetno vozilo nije uredno registrovano, odnosno da vozilo nije ocarinjeno prilikom ulaska u RS na način kako to zahtevaju pozitivni propisi pa je za vozilom raspisana potraga. Ta naknadno utvrđena činjenica uslovila je poništaj prethodno izvršene registracije, kao i prekršajnu odgovornost lica koje je skrivilo nepropisnu registraciju vozila izvršenu dana 22.05.2009. godine. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, pa je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene odluke.

Shodno iznetom, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić