Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je tuženi izjavio blagovremenu posebnu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija, po odredbi stava 2. člana 404. ZPP.

Ocenjujući razloge revizije Vrhovni kasacioni sud je odlučio da dozvoli posebnu reviziju, radi ujednačavanja sudske prakse u odlučivanju o zahtevima za naknadu materijalne štete.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom potstupku i zaključio da je revizija osnovana.

Pobijana presuda je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pravnosnažna presuda, parnične stranke su postigle sporazum da tuženi uredi – očisti kućni plac tužilje, koji obuhvata deo površine upisane u LN br. .. KO ..., na kojoj je tužilja suvlasnik sa 1/3, na kp. br. .., .., .., .., .. . Tuženi je u izvođenju radova radi čišćenja placa neposredno učestvovao, ali je angažovao i treća lica, što je delimično finansirano novčanim sredstvima tužilje, a delimično na način da su izvođači radova uzimali deo drvne mase nastale sečom drveća.Ta lica su pretežno radila alatima za seču rastinja i mehanizacijom – bagerima. Tuženi je u određenim fazama radova na uređivanju placa i posle radova iste slikao i tužilji dostavljao fotografije, te se ona na taj način saglašavala sa načinom i obima izvedenih radova, jer je bila van zemlje. Međutim, utvrđeno je da tužilja nije u potpunosti bila upoznata sa vrstom i količinom posečenih stabala, prvenstveno stabala jasena pored asfaltiranog puta i da to nije predmet dogovora među strankama. Tužilja nije imala neposredan uvid u situaciji, pošto se nalazila u inostranstvu, i nije mogla da prigovori radovima. Među strankama je postojao nedovoljno precizran sporazum u pogledu predmeta ugovorene obaveze tuženog na uređenju placa, ali je ugovoreno da ukloni prvenstveno neupotrebljivo rastinje – korenje, propale voćke i jedan jasen koji je smetao komšijama, kao i panjeve i da skloni i proda magazu koja je postojala na placu. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za oblast šumarstva, prvostepeni sud je prema konstatovano posečenim stablima i utvrđenju bruto zapremine drveta od 24 stabla posečenog jasena, 4 stabla američke topole, stabla cera i ostalih voćkarica u ukupnoj količini od 3 stabla, utvrdio vrednost zapremine posečenog drveća na 437.074,00 dinara i u granicama tužbenog zahteva obavezao tuženog da tužilji na ime naknade štete isplati 387.000,00 dinara, jer je našao da je tuženi prekoračio ugovornu obavezu i time tužilji naneo štetu. Naime, prvostepeni sud je zaključio da su posečena i stabla na koja se sporazum stranaka nije odnosio i da je tuženi kriv za nepoštovanje sporazuma stranaka u vezi radova i da je odgovoran za štetu koju je tužilja pretrpela sečom drveta, u količini i vrednosti koja je utvrđena nalazom veštaka od 437.074,00 dinara. Dosuđeni iznos u granicama tužbenog zahteva odgovara cenama u vreme donošenja sudske odluke. Na taj iznos je tuženi obavezan da tužilji plati zakonsku zateznu kamatu, sve primenom odredaba člana 262. stav 2, člana 154. stav 1. i člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je pravnosnažna presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, sadržanog u Zakonu o obligacionim odnosima kojim je uređen ugovor o delu, i poveriočeva prava i dužnikove obaveze povodom štete nastale u ispunjenju ugovora.

Prema do sada utvrđenim činjenicama proizilazi zaključak da su tužilja i tuženi u međusobnom pravnom odnosu povodom ugovora o delu, kojim se tuženi obavezao da kao izvođač radova obavi za tužilju kao naručioca posao na uređenju – čišćenju kućnog placa tužilje, koji se prostire na parcelama na kojima je tužilja suvlasnik u idealnom delu od 1/3. Međutim, među ugovornim stranama, kako je utvrđeno, nije postignut dovoljno precizan sporazum u pogledu predmeta obaveze tuženog, odnosno obaveza tuženog kao izvođača radova za tužilju kao naručioca, u smislu odredbe člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, nije bila dovoljno određena. Prema odredbi člana 603. Zakon o obligacionim odnosima tužilja je kao naručilac imala pravo da vrši nadzor nad obavljanjem poslova od strane tuženog, da za to daje uputstva prema prirodi posla, a tuženi je bio dužan da joj to omogući. Utvrđeno je da je tuženi tužilji slao fotografije u toku i posle izvođenja radova u pojedinim fazama i da se tužilja sa tim saglašavala. Prema odredbi člana 607. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poslenik je dužan izvršiti delo kako je ugovoreno i po pravilima posla. U konkretnom slučaju, od značaja je da li je tuženi obavio posao u delu koji je precizno ugovoren, a u preostalom delu u skladu sa ciljem koji je ugovoren – radi uređenja i čišćenja placa. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je moguće da je tuženi delom izvršio delo kako je ugovoreno među parničnim strankama, ali nije raspravljeno da li je u preostalom posao obavio saglasno ugovorenom cilju posla, što je bilo uređenje i čišćenje kućnog placa (a bez konkretnog dogovora šta to podrazumava).

Prvostepeni sud je utvrdio da je suština obaveze tuženog bila da uređivanjem prostora ukloni prvenstveno neupotrebljivo rastinje, a da ne uklanja stabla i biljne kulture koje su u funkciji. Međutim, ne proizilazi da je to uzeto u obzir kod utvrđivanja visine eventualne štete koju je tužilja pretrpela. Prema razlozima prvostepene presude, proizilazi da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka prema konstatovanim posečenim stablima utvrđena bruto zapremina posečenog drveta. Time je šteta po tužilju odmerena prema vrednosti drveta nastalog u kubnim metrima od seče stabala. Međutim, ako je tuženi prekoračio ugovorene obaveze, te posekao i ono rastinje koje nije trebalo da poseče, onda je po tužilju mogla nastati šteta u vrednosti posečenog drveća, odnosno rastinja, a ne u vrednosti drveta, odnosno materijala koji je na taj način nastao. Tužilac kao naručilac iz ugovora o delu ima pravo da od tuženog kao izvođača radova zahteva naknadu štete, po odredbama člana 618. Zakona o obligacionim odnosima zbog nedostatka u izvedenim radovima, u konkretnom slučaju zbog neovlašćene seče rastinja, mimo ugovorenog obima i cilja. Takva šteta prema prirodi stvari ogledala bi se u vrednosti neovlašćeno posečenog rastinja, a pravnosnažnom presudom tuženi je obavezan da tužilji naknadi vrednost drveta koje je nastalo sečenjem stabala, što nije isto. Tuženi opravdano ukazuje i da je deo nastalog drveta prema sporazumu stranaka poslužio za namirenje vrednosti radova trećih lica, a prema stanju u spisima proizilazi i da je deo ostvarene vrednosti od drveta tuženi tužilji i predao. Dakle, nije razgraničeno koja vrednost drveta je nastala od sečenja stabala po sporazumu stranaka, koja je u skladu sa ciljem sporazuma da se uredi i očisti plac za tužilju, a koja količina je nastala od sečenja rastinja na koje tuženi nije imao pravo prema sadržini sporazuma među parničnim strankama. Pri tom, tužilja nije jedini vlasnik placa, jer je utvrđeno da se plac proteže na parcelama gde je ona suvlasnik u 1/3 idealnog dela, pa samim tim je ona suvlasnik u istoj srazmeri i na rastinju koje je pripadak tih parcela, te nije isključivi vlasnik ni drveta koje nastaje sečom tih stabala.

U situaciji kada sporazum među parničnim stranakama nije precizno postignut i da je tužilja delom bila obaveštavana od tuženog slanjem fotografija o različitim fazama izvršenja dela, stoji i primena odredbe člana 267. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj kada za nastalu štetu ili njenu veličinu ima krivice do poverioca, naknada se smanjuje srazmerno, o kojoj odredbi nižestepeni sudovi nisu vodili računa.

Prema iznetom proizilazi da činjenično stanje nije u dovoljnoj meri raspravljeno da bi se mogle pravilno primeniti odredbe materijalnog prava na koje je napred ukazano, a ni odredbe materijalnog prava na koje se pozivaju nižestepeni sudovi. To je razlog zbog koga je revizija usvojena i ukinute su prvostepena i drugostepena presuda u usvajajućem delu za tužbeni zahtev i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić