Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se tužilac poziva, ne predstavlja razlog za izjavljivanje revizije, saglasno odredbi člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, deda tužioca BB zaključio je 1966. godine ugovor o korišćenju stana koji je predmet spora sa Stambenim preduzećem „Dom“ iz Sremske Mitrovice, kao penzioner ... ... . Ovo preduzeće je kasnije prestalo da postoji i nema podataka da li ima pravnih sledbenika. U javnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti upisana je tužena Republika Srbija, a kao korisnik upisan je Grad Prokuplje. Tužilac živi u ovom stanu neprekidno od 1976. godine do danas, prvo sa dedom BB do njegove smrti 1982. godine, a potom sa babom VV koja je preminula 1992. godine i majkom GG, preminulom 2004. godine. Nakon smrti BB nije zaključen novi ugovor o korišćenju stana, kao ni ugovor o otkupu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužilac u savesnoj i nesmetanoj državini stana koja traje više decenija, da se savesnost državine pretpostavlja, te da je teret dokazivanja nesavesnosti tužioca na tuženima. Rok za održaj računao je od 04.07.1996. godine, kada su stupile na snagu izmene Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je omogućeno sticanje svojine održajem na na nepokretnostima u društvenoj svojini, te kako su od tog datuma protekli rokovi iz člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, to su ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine na osnovu održaja.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, sa obrazloženjem da tužilac nije savesni držalac stana, jer su nakon smrti pok. BB njegovi pravni sledbenici bili dužni da se bez odlaganja obrate nadležnom organu radi zaključenja novog ugovora o korišćenju stana ili da zaključe ugovor o zakupu stana, a kako je od strane ovih lica izostala bilo kakva radnja usmerena ka regulisanju statusa, shodno tada važećim propisima, ne postoji ni jedan pravni osnov za državinu stana ni jednog od pravnih sledbenika pok. BB, pa tako ni tužioca. Državina nijednog od navedenih lica nije imala kvalitet savesnosti, pa se na konkretan slučaj ne mogu primeniti odredbe člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa o sticanju prava svojine održajem, na kojima je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina. Savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom poslu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, jer je tako propisano odredbom člana 77. stav 1. istog zakona.Na osnovu odredbe člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja (stav 3).

Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi propisani citiranim zakonskim odredbama za sticanje prava svojine na spornom stanu u korist tužioca po osnovu održaja. Naime, tužilac u spornom stanu živi od 1976. godine, prvo sa dedom, nosiocem prava korišćenja shodno tada važećim propisima, a posle smrti dede sa babom i majkom bez regulisanog statusa. Činjenica što tužilac koristi stan za stanovanje dugi niz godina nije od značaja za njegov zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja. Tužilac jeste u državini stana, ali ova državina ne ispunjava uslove koji su potrebni za sticanje prava svojine. Tužilac je znao da stan u kome živi nije njegov, što je bitno za postojanje savesnosti kao neophodnog uslova iz člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine održajem. Kako tužilac i njegovi pravni prethodnici nisu preduzeli nijednu radnju usmerenu za regulisanje statusa u odnosu na stan koji je predmet spora, to državina ni jednog od navedenih lica nije imala kvalitet savesnosti kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Neosnovani su navodi u reviziji da je tužilac u mirnoj i savesnoj državini duže od 20 godina, da stan koji je predmet spora nije u evidenciji jedinice lokalne samouprave – Grada Prokuplja, ni ministarstva nadležnog za poslove stanovanja, a stambeno preduzeće „Dom“ iz Sremske Mitrovice nema pravnog sledbenika, pa tužilac, ni njegovi pravni sledbenici nisu imali sa kim da zaključe ugovor o zakupu. Tužilac je radi regulisanja svog statusa mogao da se obrati tuženima, protiv kojih je i podneo tužbu u ovoj parnici, pa pošto nije, njegova državine se ne može smatrati savesnom.

Sa iznetih razloga saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić