Protiv pravnosnažne drugostepene presude u stavu prvom izreke, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju, sa zahtevom za naknadu revizijskih troškova.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u registru nepokretnosti upisan kao vlasnik na trosobnom stanu broj .., na ... spratu stambene zgrade u Beogradu, ... broj .., površine 84 m2. Ovim stanom tužilac je raspolagao u korist umešača BB ugovorom o kupoprodaji sudski overenim 17.04.2001. godine. Umešač se po zaključenju ovog ugovora nije upisala u Katastru nepokretnosti kao novi vlasnik. Dana 21.02.2008. godine sudski je overena založna izjava u kojoj je kao njen davalac označen tužilac. Ovom izjavom je dozvoljen upis založnog prava na nepokretnosti – trosobnom stanu broj .. u stambenoj zgradi u ... broj .. u Beogradu KO ... . U izjavi je navedeno da je data radi obezbeđenja novčanog potraživanja ovde tužene banke, kao poverioca, po ugovoru o kreditu od 20.02.2008. godine, koji je zaključen sa neparničarem „ABN“ d.o.o., čiji je zakonski zastupnik direktor Bojan Bogeze, a u iznosu kredita od 161.180 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke. U toku 2008. godine tužilac je na adresu novog stana u kome živi od 2001. godine, od tužene banke dobio obaveštenje u kome je navedeno da je žirant firme koja njemu nije bila poznata, da ta firma kasni sa plaćanjem duga po osnovu kredita i da je na predmetnom stanu konstituisana hipoteka kao garancija za obaveze iz navedenog ugovora o kreditu. Odmah je izvršio proveru u tuženoj banci i kada mu je pokazana založna izjava, obavestio je banku da se na toj izjavi ne nalazi njegov potpis, kao i da on više nije vlasnik predmetnog stana. Nakon toga, dana 25.10.2008. godine, dao je izjavu pred nadležnim organom MUP-a u kojoj je naveo da na hipotekarnoj izjavi od 21.02.2008. godine nije njegov potpis i da tu izjavu nije dao. Predmetna hipoteka upisana je u registru nepokretnosti 07.07.2008. godine. Tužena banka je kao izvršni poverilac protiv tužioca kao izvršnog dužnika pokrenula postupak za izvršenje i rešenjem o izvršenju od 28.06.2012. godine, određeno je izvršenje prema tužiocu na osnovu osporene založne izjave radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca po ugovoru o kreditu od 20.02.2008. godine prodajom predmetnog stana. Prigovor tuženog kao izvršnog dužnika je odbijen rešenjem od 14.01.2016. godine. Dana 30.05.2017. godine održana je javna prodaja u postupku izvršenja i predmetna nepokretnost je prodata radi namirenja potraživanja tužene i predata je trećem licu kao kupcu. Umešač BB je kao tužilja 08.06.2017. godine podnela tužbu protiv ovde tužioca i tužene banke, sa zahtevom da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava sudski overena 21.02.2008. godine, te da se obavežu tuženi da joj na ime naknade štete solidarno isplate 18.887.283,90 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za oblast grafoskopije, utvrđeno je da potpisi na založnoj izjavi od 21.02.2008. godine, na rešenju RGZ Služba za katastar nepokretnosti Beograd od 29.02.2008. godine i na zahtevu za upis hipoteke od 22.02.2008. godine nisu autentični potpisi tužioca, te da se radi o imitaciji rukopisa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da s obzirom da potpis na osporenoj založnoj izjavi nije autentičan potpis tužioca, već da je imitiran, sledi da založna izjava overena 21.02.2008. godine pred sudom nije data od strane tužioca, niti je ista potpisana od strane tužioca, koji u vreme davanja založne izjave nije ni bio vlasnik predmetne nepokretnosti koju je ranije otuđio, pa je založna izjava ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti založne izjave usvojen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Zakon o hipoteci („Službeni glasnik RS“ br. 115/2005 – osnovni tekst), koji je važio u vreme davanja osporene založne izjave, članom 14. propisivao je da jednostrana hipoteka nastaje na osnovu založne izjave (stav 1.); založna izjava je isprava sačinjena od strane vlasnika, kojom se on jednostrano obavezuje, ukoliko dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti te nepokretnosti, na način propisan zakonom (stav 2.); založna izjava po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci (stav 3.); upis hipoteke na osnovu založne izjave vrši se na zahtev vlasnika ili poverioca (stav 4.).

Sledom citirane zakonske odredbe, da bi založna izjava proizvodila pravno dejstvo, osnovni uslov je da je izjavu dao vlasnik. U konkretnom slučaju, potpis na založnoj izjavi je falsifikovan i ne pripada tužiocu koji je u trenutku davanja založne izjave u registru nepokretnosti bio upisan kao vlasnik hipotekovane nepokretnosti. Iz tog razloga ova izjava jeste ništava. Uz to, tužilac nije bio obavešten o upisu hipoteke, niti je potpis na zahtevu za upis hipoteke njegov potpis, već je o činjenici upisa hipoteke na predmetnoj nepokretnosti obavešten tek nakon sedam godina od upisa, neposredno pre pokretanja izvršnog postupka protiv njega kao izvršnog dužnika radi realizacije založne izjave.

Iz iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

Bez uticaja je pozivanje u reviziji na odredbu člana 60. tada važećeg Zakona o državnom premeru i katastru kojim je propisano da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču upisom u Katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), te da u trenutku davanja založne izjave i upisa hipoteke u Katastar nepokretnosti, tužilac je bio upisan kao njen vlasnik, a ne umešač, te tužilac jeste bio vlasnik ove nepokretnosti pa se tužena banka ima smatrati savesnim trećim licem koje se osnovano pouzdalo u upis shodno članu 61. Zakona o državnom premeru i katastru. Naime, osporena založna izjava je ništava iz razloga što je potpis tužioca, koji jeste bio upisan kao vlasnik hipotekovane nepokretnosti u trenutku sačinjavanja založne izjave, falsifikovan.

Tužena u reviziji ponavlja navode koji su isticani u žalbenom postupku da sudovi činjenice u vezi autentičnosti potpisa tužioca nisu mogli utvrđivati u parničnom postupku, pozivajući se na odredbu člana 8. ZPP. Međutim, kako Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji ne ispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP isključena revizija iz ovog razloga, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj, ovi navodi nisu obrazlagani.

Neosnovano se revizijom ukazuje na nepostojanje pravnog interesa tužioca za utvrđivanje ništavosti založne izjave s obzirom na činjenicu da je predmetna nepokretnost prodata u izvršnom postupku i predata kupcu, te da je dejstvo založne izjave prodaja nepokretnosti i brisanje hipoteke iz lista nepokretnosti prestalo samo po sebi. Da bi postojao pravni interes tužioca za utvrđenje ništavosti založne izjave, uslov je da to utvrđenje sudskom presudom ima reperkusije i da je od uticaja na tužiočeva prava i obaveze. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da pravni inters tužioca postoji, kod činjenice da je umešač u ovoj parnici protiv tužioca i tužene banke podnela tužbu za naknadu štete jer je ostala bez stana koji je bio predmet založne izjave. Osnovni cilj podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari nije da se utvrdi pravo vlasništva na nepokretnosti, već da se iz pravnog poretka ukloni izjava koju tužilac nikada nije dao. Zakonom o obligacionim odnosima, i to članom 109. stav 1. propisano je da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozvati svako zainteresovano lice, što znači pravni interes u konkretnom slučaju. Stoga ne stoji stav koji se iznosi u reviziji da se ništavost nekog pravnog posla ne može utvrđivati nakon njegove realizacije.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužene odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, s obzirom da sastav odgovora na reviziju ne predstavlja potreban trošak, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić