Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 16679/19 od 16.03.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene, potvrđena napred navedena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse i potrebe za novim tumačenjem prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 21.03.2013. godine zaključile Ugovor o dinarskom kreditu broj .. kojim je ovde tužena tužiocu odobrila gotovinski kredit u iznosu od 800.000,00 dinara. Odredbom člana 9. stav 1 tačka 1 Ugovora predviđeno je da se korisnik kredita obavezuje da Banci plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 RSD, dok je odredbom člana 9. stav 1. tačka 2 Ugovora predviđeno da se korisnik kredita obavezuje da Banci plati fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice 0,50% godišnje. Tužiocu je 21.03.2013. godine na ime naknade za obradu kreditnog zahteva naplaćen iznos od 12.000,00 dinara, dok su na ime naknade za praćenje kredita naplaćeni iznosi od 3.549,25 dinara (07.04.2014. godine) i 3.013,76 dinara (06.04.2015. godine). Zaključenju ugovora između parničnih stranaka prethodila je ponuda od 21.3.2013. godine u kojoj su, u tački 3.3, navedene naknade i troškovi koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i naknada za održavanje kredita - 0,50%, 11,905,33 RSD fiksno i naknada za obradu kreditnog zahteva - 1,50%, 12.000,00 RSD fiksno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu odredbe člana 46. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 11. (načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu) i 12. (načelo savesnosti i poštenja) istog zakona, jer spornom odredbom ugovora nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita i zbog čega se vezuju za iznos kredita, pa je tužiocu nepoznat mehanizam po kome se dobija visina tih troškova, a što ga dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu. Zbog toga, po mišljenju nižestepenih sudova, tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. i 3. u vezi člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Ugovor je ništav i kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, na osnovu odredbe člana 47. istog Zakona.

Zakon o bankama, u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova, a to pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 39/14), u primeni od 05.12.2011. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje pokazuje interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog Zakona, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podatka i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Na osnovu izloženog, sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, ponuda dostavljena tužiocu povodom zaključenja predmetnog ugovora sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i podatak o naknadi za obradu kreditnog zahteva - 1,50%, odnosno 12.000,00 dinara fiksno i naknadi za održavanje kredita - 0,50% odnosno 11.905,33 RSD fiksno, a koji iznos je na ime obrade kreditnog zahteva tužiocu i naplaćen prilikom zaključenja Ugovora o kreditu, kao i iznosi od 3.549,25 dinara i 3.013,76 dinara po osnovu troškova praćenja kredita (07.04.2014. odnosno 06.04.2015. godine). Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila dužna da dokazuje strukturu i stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena, u smislu odredbe člana 46. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredaba člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. To znači da predmetna ugovorna odredba nije ništava, pa je tužbeni zahtev tužioca kojim traži vraćanje naplaćenog iznosa na osnovu te odredbe, sa pripadajućom kamatom neosnovan, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 103. stav 1. istog zakona.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tužene i to: za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, za pristup na jedno održano ročište 7.500,00 dinara, za pristup na jedno neodržano ročište 4.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 12.000,00 dinara i revizije 18.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 48.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife u vreme presuđenja, Tuženoj nije priznat trošak sudskih taksi jer nije opredeljen.

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić