U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac, Zvezdane Lutovac, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužioca V.R. iz S., čiji je punomoćnik O.J., advokat u S., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državni javni pravobranilac, Odeljenje u Subotici, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 5251/13 od 18.09.2014. godine, u sednici veća 25.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 5251/13 od 18.09.2014. godine tako što se žalba tužene ODBIJA u celosti, a presuda Osnovnog suda u Subotici broj P 159/2013 od 24.09.2013. godine u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka POTVRĐUJE.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 5251/13 od 18.09.2014. godine u delu kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici broj P 159/2013 od 24.09.2013. godine u pobijanom odbijajućem delu, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE revizija tužioca kao nedozvoljena izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 5251/13 od 18.09.2014. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu (1.900.000,00 dinara).

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici broj P 159/2013 od 24.09.2013. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 2.100.000,00 dinara u roku od 15 dana sa zakonskom kamatom računajući od 24.09.2013. godine pa do isplate. Tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove preko dosuđenog iznosa od 2.100.000,00 dinara pa do traženih 4.000.000,00 dinara je odbijen. Obavezana je tužena da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 636.479,65 dinara, u roku od 15 dana, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana presuđenja pa do isplate. Tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi.

Apelacioni sud u Novom Sadu je odlučujući o žalbama parničnih stranaka presudom broj Gž 5251/13 od 18.09.2014. godine žalbu tužioca odbio, a žalbu tužene delimično usvojio i delimično odbio, pa je presudu Osnovnog suda u Subotici broj P 159/2013 od 24.09.2013. godine preinačio u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima parnice tako što je odbio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti preko iznosa od 1.400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.09.2013. godine do isplate i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parnice (prvostepenog i žalbenog postupka) u iznosu od 401.854,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.09.2013. godine pa do isplate, dok je potvrdio u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu.

Protiv naznačene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka. Revizija je izjavljena na osnovu člana 404. ZPP da bi se razmotrila pravna pitanja u interesu ravnopravnosnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude apelacionog suda u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen njegov tužbeni zahtev za iznos od 700.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tužioca dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 111/2014) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ovog zakona (presuda je bila ukinuta 17.01.2013.godine).

Odlučujući o reviziji u ovom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident navodi bitne povreda postupka koje ne spadaju u povrede postupka pobrojane u članu 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

U postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da je tužilac rođen ... godine, a da je u pritvoru bio od 18.12.1998. godine do 10.12.1999. godine pod sumnjom da je 05.10.1998. godine učinio krivično delo silovanja, a potom ubistva H.Č. iz M.I.. Pritvor mu je određen zbog sumnje da će nastaviti sa izvršenjem krivičnog dela i da će napustiti mesto prebivališta. Republičko javno tužilaštvo je u predmetu Kt 230/98 od 22.12.1998. godine protiv tužioca podnelo zahtev za sprovođenje istrage. Tužiocu je pritvor nekoliko puta produžavan. Okružni sud u Subotici je 10.12.1999. godine doneo pravnosnažnu presudu kojom se prema tužiocu odbija optužba. U parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Subotici broj Gž 471/02 od 18.10.2000. godine tužena je obavezana da tužiocu isplati iznos od 450.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Pre određivanja pritvor tužilac je bio zaposlen u preduzeću S. u S., živeo je sa majkom i ocem u istom domaćinstvu, nije bio oženjen. Završio je srednju turističku školu u K., a u S. se doselio .... godine. Nakon puštanja iz pritvora tužilac je otvorio karton u prihijatrijskoj ambulanti opšte bolnice u S. i u periodu od 2000. godine do početka 2004. godine evidentirano je oko 20 poseta. Kod tužioca je kao posledica neosnovanog pritvora došlo do teškog narušavanja zdravstvenog stanja razvojem hroničnog postraumatskog stresnog poremećaja teškog stepena sa trajnim izmenama ličnosti, afektivnom labilnošću, izrazitom anksioznošću, prisutnošću ideja koje se graniče sa paranoidnošću. Bolest je kod tužioca poprimila hronični tok. Mere lečenja nisu dovele do bitnijeg i trajnijeg poboljšanja navedene bolesti, a pshičko stanje tužioca je dobilo trajni oblik. Tužilac mora da ulaže pojačane napore u svakodnevnim životnim aktivnostima, umanjena mu je radna sposobnost, izložen je neprijatnostima u sklopu smetnji koje sa sobom nosi psihijatrijska bolest i psihijatrijsko lečenje, pozicija bolesnika izložena je prepoznavanju okoline da ima psihičke smetnje. Tužilac je ograničen u razvoju emotivnih veza sa suprotnim polom. Registruju se strahovi vezani za sopstvenu komunikaciju, naročito sa ženskim polom, postojanje agrofobičnih manifestacija posebno vezanih za kretanje u prostorijama gde bi prema njegovoj interpretaciji mogao da bude optužen za silovanje ili ubistvo neke nepoznate ženske osobe. Kod tužioca je došlo i do razvoja straha od uniformisanih lica, kao i osoba koje su po prirodi postavljene na rukovodećim mestima. Razvio se paranoidno- interpretativni sindrom usmeren ka nepoznatim osobama tako da je to osnova ostalih agrofobičnih ispoljavanja. Kod tužioca je prisutan postraumatski stresni poremećaj sa trajnim promenama ličnosti kao posledica neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode. Stanje tužioca je trajno i ne može se poboljšati do sada poznatim naučno priznatim metodama lečenja gde se eventualno mogu očekivati povremena pogoršanja stanja. Njegova ograničenja životnih aktivnosti se odnose na umanjenje kvaliteta življenja, nemogućnosti da se adekvatno odmori, relaksira, da uživa u susretima sa drugim ljudima, uz oštećenje profesionalnog funkcionisanja, značajan je gubitak seksualne želje i mogućnosti ostvarenja partnerskog odnosa kao i nemogućnost zasnivanja porodice, što sve zajedno rezultira socijalnom izolacijom. Navedeni duševni poremećaji su teškog stepena i u neposredno uzročno posledičnoj vezi sa traumatičnim doživljavanjem vezanih za boravak u zatvoru zbog neosnovane optužbe. Ovi poremećaji zahtevaju stalnu psihijatrijsku pratnju uz promenu medikamenata i psihoterapeutske procedure, lečenje nije okončano jer duševno stanje nije dobilo svoj konačan i trajni oblik, obzirom da ispoljava psihotičnu simptomatologiju sa paranoidnom fenomenologijom. Duševno oboljenje kod tužioca je dobilo hronični tok u novembru 2008. godine kada se nalazio na lečenju u dnevnoj bolnici psihijatrijskog odeljenja u S. i u direktnoj su uzročnoj vezi sa neosnovanim boravkom u pritvoru. Tužilac je saznao da kod njega postoji umanjenje životne aktivnosti u vreme veštačenja tokom ove parnice i ranije to nije mogao da sazna obzirom na prirodu bolesti od koje boluje, a imajući u vidu da lečenje tužioca nije okončano i da je ono u toku uz primenu medikamenata i psihoterapeutske procedure kod tužioca je došlo do umanjenja životne aktivnosti od 60 %.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica pravilno je zaključio prvostepeni sud da je zbog neosnovanog lišenja slobode i optužbe da je izvršio teška krivična dela silovanja i ubistva ženske osobe u vreme kada je tužilac bio star svega 23 godine i zbog boravka u pritvoru skoro godinu dana, kod tužioca došlo do takvih psihičkih poremećaja koje su kao trajnu posledicu ostavile umanjenje životne aktivnosti od 60 % zbog brojnih smetnji u psihičkom statusu tužioca. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvilno je prvostepeni sud procenio da pravična naknada nematerijalne štete iznosi 2.100.000,00 dinara, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se u reviziji navodi da je apelacioni sud prenisko odmerio naknadu za ovaj vid štete i dosuđeni iznos umanjio za 700.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio žalbu tuženog, pa je stoga odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odlučujući o reviziji tužioca u delu kojim se pobija presuda apelacionog suda u delu kojim je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku. Naime, u konkretnom slučaju nije odstupljeno od sudske prakse, nije potrebno novo tumačenje prava, niti je potrebno da se razmatraju pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u ovom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pa je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Imajući u vidu da vrednost pobijanog dela (1.900.000,00 dinara), ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja predloga, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP je odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud preinačio presudu apelacionog suda, primenom člana 165. stav 2. odlučio je i o troškovima celokupnog postupka, a i zbog revizije tužioca i na troškove postupka. Prvostepeni sud je pravilno odmerio i dosudio troškove prvostepenog postupka i dosudio nužne troškove primenom člana 153. stav 2, 154. i 163. ZPP. Neosnovano se revizijom pobija odluka kojom tužiocu nisu dosuđeni troškovi za sastav podnesaka uz koje se sudu dostavlja lekarska dokumentacija, odnosno traži ubrzanje postupka. Pravilno je prvostepeni sud ocenio da ovi troškovi ne pripadaju tužiocu, jer je tužilac dužan da dokumentaciju na kojoj zasniva tužbeni zahtev dostavi još uz tužbu, a ako to nije bio u mogućnosti, tuženi nije dužan da mu nadoknadi troškove podnesaka nastalih zbog sukcesivnog pribavljanja dokaza i prilaganja sudu. Takođe, suprotna strana nikada nije dužna da nadoknadi troškove one stranke koja traži ubrzanje postupka, jer se radi o odnosu između te stranke i suda i ne tiče se tuženog, što je sve pravilno prvostepeni sud cenio. Tužiocu ne pripadaju troškovi žalbenog postupka, jer sa žalbom nije uspeo ni ishodom ovog revizijskog postupka (pobijao odbijajući deo protiv koje je revizija odbačena). Tužiocu pripadaju troškovi revizijskog postupka u skladu sa uspehom sa reviziji (700.000,00 dinara), pa mu po važećoj Advokatskoj tarifi pripada iznos od 18.000,00 dinara, pa je tuženi obavezan da tužiocu isplati taj iznos na ime troškova revizije. Tužilac je prvostepenom presudom oslobođen plaćanja sudskih taksi pa mu se sudske takse iz tog razloga ne dosuđuju.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.