U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koja je i pravni sledbenik sada pok. tužilje BB iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Savić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Branislav Popovac, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o naknadi za eksproprisano zemljište, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3419/2021 od 26.01.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 06.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3419/2021 od 26.01.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3419/2021 od 26.01.2022. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P 103/2020 od 12.10.2020. godine i odlučeno: usvojen je tužbeni zahtev tužilje AA iz ... i poništeni su Sporazumi o naknadi za eksproprisano zemljište br. 465-863/11-07 od 29.11.2011. godine i 465-895/11-07 od 29.11.2011. godine, u delu određivanja visine naknade za eksproprisano poljoprivredno zemljište, koji su zaključeni između tužilja sada pok. BB iz ... i AA iz ... sa jedne strane i tuženog sa druge strane; obavezan je tuženi da tužilji AA, pravnoj sledbenici sada pok. tužilje BB na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište, pa do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko-građevinsko zemljište za njen suvlasnički udeo od 1/3 jedne idealne trećine po Sporazumu o naknadi za eksproprisano zemljište broj 465-863/11-07 od 29.11.2011. godine isplati iznos od 55.485,61 dinar, a po Sporazumu o naknadi za eksproprisano zemljište broj 465-895/11-07 od 29.11.2011. godine isplati ukupan iznos od 952.790,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.10.2020. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 14.12.2011. godine pa do 12.10.2020. godine odbijen kao neosnovan; obavezan je tuženi da tužilji AA na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljitše pa do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko-građevinsko zemljište za njen suvlasnički udeo od 2/3 dve idealne trećine po sporazumu o naknadi za eksproprisano zemljište broj 465-863/11-07 od 29.11.2011. godine isplati iznos od 110.971,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.10.2020. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 14.12.2011. godine pa do 12.10.2020. godine, odbijen kao neosnovan; obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 380.035,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP i na član 404. ZPP.

Obzirom da je revizija tuženog dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona parničnom postupku, o reviziji nije odlučeno kao o posebnoj reviziji.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ... 18/20) pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je pozivanje revidenta na odredbu člana 36. Zakona o eksproprijaciji, obzirom da isti reguliše nadležnost upravnog organa za poništaj ili izmenu rešenja o eksproprijaciji što nije predmet tužbenog zahteva. Zakon o eksproprijaciji i Zakon o vanparničnom postupku koji regulištu postupke utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, ne propisuju postupak za poništaj ili utvrđenje ništavosti sporazuma o visini naknade u situaciji kada je isti zaključen u prisustvu mana volje, odnosno protivno imperativnim odredbama, pa se o postojanju razloga za poništaj, odnosno ništavost sporazuma odlučuje u parničnom postupku.

Prema stanju u spisima predmeta i utvrđenom činjeničnom stanju, u toku žalbenog postupka tužilja BB je preminula, pa je postupak odlučivanja o žalbi prekinut rešenjem objavljenim na ročištu dana 28.10.2021. godine, a potom na predlog naslednika tužilje BB, ovde tužilje AA, nastavljen je rešenjem Gž 3419/2021 od 06.12.2021. godine. Postupak je preuzela tužilja AA, koja je rešenjem javnog beležnika Olivere Stamenković UII: 678-2021, veza O 1209/2021 od 28.09.2021. godine, oglašena za njenu jedinu naslednicu na zaostavštini, koju pored ostalog čine i prava i obaveze po osnovu učešća u ovoj parnici. Tužilja AA i njena sada pok. majka BB su bile vlasnice KP br. 523/2, 524/2, 524/3, 522/2 i 522/1 sve upisane u LN br. ... i LN br. ... KO ..., koje su eksproprisne u korist tuženog za potrebe izgradnje auto-puta E-75 deonica Vladičin Han-Donji Neradovac. U postupku sporazumnog utvrđivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti, koje su tretirane kao poljoprivredno zemljište, jer su bile upisane kao njive 5. klase, odnosno voćnjak 3. klase, između tužilje AA i sada pok. BB, kao ranijih vlasnika predmetnih nepokretnosti i tuženog kao korisnika eksproprijacije, zaključeni su sporazum br. 465-863/11-07 dana 29.11.2011. godine po kome je utvrđeno da visina naknade za eksproprisano poljoprivredno zemljište – KP 523/2, 524/2 i 524/3 iznosi ukupno 115.250,00 dinara, pa je obavezan korisnik eksproprijacije da ranijim suvlasnicima isplati i to AA za njen suvlasnički udeo od 2/3 ukupan iznos od 76.833,33 dinara, a BB, za njen suvlasnički udeo od 1/3 da isplati iznos od 38.416,66 dinara; i sporazum br. 465-895/11-07 od 29.11.2011. godine po kome je za KP 522/2 utvrđena ukupna naknada u iznosu od 1.087.450,00 dinara, pa je obavezan korisnik eksproprijacije da ranijem vlasniku BB isplati navedeni iznos. Tužilje u ovoj parnici tvrde da su sporazume zaključile u zabludi, zbog činjenice da su njihove katastarske parcele u javnim knjigama bile upisane kao poljoprivredno zemljište, a da je prethodno, pre zaključenja sporazuma od strane Grada Vranja, zvaničnom odlukom, odnosno generalnim urbanističkim planom njihovo zemljište promenilo status u građevinsko zemljište, koja promena statusa nije bila upisana u javnim knjigama, za šta tužilje nisu znale u vreme sačinjavanja sporazuma, iako su vršile proveru u katastru nepokretnosti. Zabluda tužilja je bitna zbog razlike u ceni između parcela čija se vrednost ceni kao poljoprivrednog zemljišta i istih parcela koje imaju status građevinskog zemljišta. Zbog navedenog, tražile su poništaj zaključenih sporazuma i isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa naknade. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene naknade za eksproprisano poljoprivredno zemljište i pripadajuća naknada za gradsko-građevinsko zemljište po tržišnim cenama.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je tužba sa zahtevom za poništaj sporazuma blagovremeno podneta u objektivnom roku od 3 godine iz člana 117. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer su tužilje tužbu podnele 19.05.2014. godine u okviru subjektivnog roka od jedne godine od saznanja za rušljivost, kod činjenice da su predmetni sporazumi zaključeni dana 29.11.2011. godine, to je tužba podneta i u okviru zakonom propisanog objektivnog roka od 3 godine od zaključenja ugovora. Osnovanost tužbenog zahteva zasnovao je na razlozima propisanim odredbom člana 61. Zakona o obligacionim odnosima (bitna zabluda u pogledu statusa zemljišta) i odredbi člana 113. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojima je kao pravna posledica poništaja posrazuma u slučaju nemogućnosti restitucije propisana isplata naknade prema cenama u vreme presuđenja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio.

Članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, dok je stavom 2. propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Članom 1. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 53/95, („Službeni list SRS“ broj 16/2001 – odluka USI („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 20/2009, 55/2013, odluka USI 106/2016 – autentično tumačenje) propisano je da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Članom 56. stav 1. istog Zakona propisano je da je posle pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji opštinska uprava dužna da odmah bez odlaganja zakaže i održi raspravu za sporazumno određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, stavom 2. da je korisnik eksproprijacije dužan da organu iz stava 1. ovog člana podnese pismenu ponudu o obliku i visini naknade u roku koji ne može biti duži od 15dana od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, dok je stavom 3. istog člana propisano da organ iz stava 1. ovog člana bez odlaganja dostavlja primerak ponude ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti, a od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenje o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade.

Članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2009, 80/2010, 65/2013) propisano je da podaci o nepokretnosti upisani u katastar nepokretnosti su istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja.

Članom 114. stav 1. tačkom 5. istog Zakona propisano je da promene u postupku održavanja, u smislu ovog Zakona, jesu promene na nepokretnostima i stvarnim pravima na njima nastale promenom vrste i načinom korišćenja zemljišta. Članom 115. stavom 1. istog člana propisano je da prikupljanje podataka o nastalim promenama na nepokretnostima i izvođenje radova na terenu iz člana 114. tačka 1. do 5. ovog Zakona, kao i obnavljanje granica parcele i identifikacije parcele, obavlja geodetska organizacija. Članom 117. stav 1. istog Zakona propisano je da imalac prava na nepokretnosti je dužan da u roku od 30 dana od nastanka promene podnese zahtev za provođenje promena službi.

Pravo svojine tužilja na predmetnom zemljištu oduzeto je u postupku eksproprijacije. Članom 58. stav 2. Ustava utvrđeni su uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se oduzelo pravo svojine i to da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Sporno je među strankama da li je prilikom oduzimanja prava svojine tužiljama bio ispunjen drugi uslov, odnosno da li je isplaćena naknada koja ne može biti niža od tržišne. U cilju ispunjenja ovog uslova postoji obaveza organa koji vodi postupak eksproprijacije i postupak određivanja naknade za eksproprisano zemljište, ali i javnih preduzeća koja su korisnici ekspropijacije, da se staraju i da preduzimaju sve neophodne mere kako bi se omogućilo vlasniku oduzetog zemljišta da ostvari naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Pretpostavka za ostvarivanje naknade koja ne može biti niža od tržišne jeste tretiranje eksproprisanog zemljišta u skladu sa njegovim statusom u vreme eksproprijacije od strane nadležnih organa, kao i korisnika eksproprijacije, budući da od toga zavisi visina naknade za eksproprisano zemljište.

Generalnim urbanističkim planom Grada Vranja koji je objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“ broj 7 od 25.03.2010. godine, izvršena je promena namene predmetnog zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko-građevinsko zemljište. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranja od 28.06.2011. godine izvršena je eksproprijacija predmetnog zemljišta kao poljoprivrednog, nakon čega su stranke zaključile sporne sporazume i naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište 29.11.2011. godine. Sekretarijat za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranja je predmetno zemljište tretirao kao poljoprivredno zemljište, a tuženo Javno preduzeće „Putevi Srbije“ je dalo ponudu naknade za poljoprivredno zemljište i tužiljama isplatilo naknadu koje odgovara naknadi za poljoprivredno zemljište, iako je proteklo više od godinu dana od promene namene predmetnog zemljišta u gradsko-građevinsko zemljište do momenta vođenja postupka eksproprijacije i postupka određivanja naknade za eksproprisano zemljište. S obzirom da je Grad Vranje doneo planski dokument o promeni namene predmetnog zemljišta, to su nadležni organi Grada Vranja bili dužni da budu upoznati sa navedenom činjenicom, odnosno na Sekretarijatu za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje, kao nadležnom organu uprave pred kojim se vodio postupak eksproprijacije i postupak za sporazumno određenje naknade za eksproprisano zemljište bila je obaveza da bude upoznat sa činjenicom da je izvršena prenamena zemljišta. Osim toga, navedeni organ uprave je imao i zakonsku obavezu da od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenje o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade, saglasno citiranom članu 56. stav 3. Zakona o eksproprijaciji. Kada je reč o korisniku eksproprijacije, tuženom JP „Putevi Srbije“ koje je bilo stranka u postupku sporazumnog određivanja naknade, ovo preduzeće, koje je javno preduzeće i s tim u vezi deluje u opštem interesu, moralo je da vodi računa o statusu zemljišta u vreme eksproprijacije, jer to spada u domen njegovih obaveza i da u skladu sa tim podnese ponudu o visini naknade koja odgovara statusu oduzetog zemljišta u vreme eksproprijacije. Podaci o nepokretnosti upisanim u katastar nepokretnosti su istiniti i pouzdani i niko ne može da snosi štetne posledice zbog tog pouzdanja, odnosno učesnici u pravnom prometu ne mogu trepeti bilo kakvu štetu zbog činjenice da se upisano stanje razlikuje od stvarnog stanja nepokretnosti. Međutim donošenjem planskog dokumenta o prenameni predmetnog zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko- građevinsko zemljište, to zemljište, po sili zakona, postalo je javna svojina jedinice lokalne samouprave – Grada Vranja, zbog čega su nadležni organi Grada Vranja u smislu člana 117. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru, bili dužni da u roku od 30 dana od nastanka promene, podnesu zahtev za sprovođenje promene Službi za katastar nepokretnosti, a koja zakonska obaveza očigledno nije poštovana u ovom slučaju, tako da u vreme kada su zaključeni sporni sporazumi o naknadi predmteno zemljište je u katastru bilo upisano kao poljoprivredno. Stoga, kada se ima u vidu napred navedneo, odnosno propusti nadležnih organa i to ne sprovođenje promene namene zemljišta u katastru nepokretnosti, pogrešno označavanje statusa zemljišta u postupku sporazumnog određivanja visine naknade i podnošenje ponude radi određivanja naknade koja nije u stvarnom odnosu sa vrednošću izmenjenog statusa zemljišta, imali su za posledicu da se tužiljama ne isplati tržišna naknada za eksproprisano zemljište, sa kojih razloga su zaključeni sporazumi između stranaka o isplati naknade za eksproprisano zemljište poništeni u smislu člana 61. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, postojanje zablude o bitnom svojstvu predmeta po odredbi člana 61. Zakona o obligacionim odnosima vodi poništaju sporazuma, obzirom da su tužilje pri zaključenju sporazuma postupile sa pažnjom koja se od njih tražila, a tuženi nije pokazao spremnost za isplati tržišne vrednosti eksproprisanog zemljišta po izmenjenom svojstvu tog zemljišta. Pravna posledica poništaja sporazuma po odredbi člana 113. Zakona o obligacionim odnosima je restitucija, a ako ista nije moguća isplaćuje se naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke koja se utvrđuje veštačenjem preko veštaka odgovarajuće struke, kao što je to utvrđeno u konkretnom slučaju, pa je tuženi obavezan da isplati odgovarajuću naknadu u novcu u vidu razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište i tržišne cene prema stvarnom karakteru zemljišta kao gradsko-građevinskog zemljišta u visini koja je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Sa navedenih razloga, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijlanog prava, pa je Vrhovni sud odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić