U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca OŠ „Jovan Miodragović“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Sonja Lapčević advokat iz ..., protiv tužene Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova iz Beograda, čiji je punomoćnik Dejana Spasojević Ivančić advokat iz ..., sa umešačem na strani tužene AA iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6549/21 od 18.02.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 29.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu 6549/21 od 18.02.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 121/20 od 22.06.2021. godine, stavom prvim izreke, poništeno je rešenje tužene broj ../2014 od 29.04.2014. godine, što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 248.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršnost presude pa do isplate, u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tužena da na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka plati kamatu od 22.06.2021. godine do nastupanja uslova za izvršnost, kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6549/21 od 18.02.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P1 121/20 od 22.06.2021. godine u stavu prvom izreke, pa je zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tužene broj ../2014 od 29.04.2014. godine odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P1 121/20 od 22.06.2021. godine u stavu drugom izreke, pa je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 248.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 216.500,00 dinara i na ime naknade troškova drugostepenog postupka iznos od 33.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. ZPP.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

O reviziji nije bilo potrebe da se odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer tužilac revizijom pobija presudu kojom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevu, pa je u takvom slučaju revizija uvek dozvoljena saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, umešač na strani tužene podnela je dana 26.03.2014. godine tuženoj predlog za pokretanje postupka mirnog rešavanja radnog spora protiv tužioca, radi zlostavljanja – urušavanja ličnog i profesionalnog dostojanstva, u kojem je kao zlostavljača označila BB, nastavnika ... zaposlenog kod tužioca. Tužena je uputila tužiocu dopis u kome je navela da je predlagač AA podnela predlog za pokretanje postupka mirnog rešavanja individualnog radnog spora, u skladu sa članom 3. stav 2. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, čiji je predmet zlostavljanje na radu, uz obaveštenje o kakvom se postupku radi i da je potrebno da se u roku od 3 dana izjasni da li prihvata postupak mirnog rešavanja spora. V.D. direktora tužioca je dana 02.04.2014. godine uputila dopis tuženoj izjašnjavajući se da je saglasna sa predlogom za pokretanje postupka mirnog rešavanja individualnog radnog spora u skladu sa navedenim zakonom. Predlog za sporazumno rešavanje radnog spora nije dostavljen BB, zaposlenom koji je označen kao zlostavljač, koji nije učestvovao u izboru arbitra, niti mu je data mogućnost da se o tome izjasni. Direktor tužene agencije je dana 03.04.2014. godine doneo rešenje broj ../2014 o pokretanju postupka mirnog rešavanja individualnog radnog spora, po predlogu zaposlene AA uz saglasnost poslodavca- tužioca, čiji je predmet zlostavljanje na radu, Tim rešenjem je profesor dr Zoran Radulović, upisan u Imenik miritelja i arbitara, određen za arbitra. U raspravi su učestvovali AA i BB. Rešenjem broj ../2014, arbitra Zorana Radulovića, od 29.04.2014. godine utvrđeno je postojanje zlostavljanja na radu zaposlene AA od strane poslodavca Osnovne škole „Jovan Miodragović“ iz Beograda, koji nije sprečio zaposlenog BB i grupu nastavnika okupljenu oko njega da u dužem vremenskom periodu u toku 2013. i 2014. godine izvrše radnje zlostavljanja na radu i u vezi sa radom u odnosu na AA. Istim rešenjem je naloženo poslodavcu Osnovnoj školi „Jovan Miodragović“ iz Beograda da bez odlaganja preduzme mere kojima će sprečiti dalje zlostavljanje na radu AA od strane BB i grupe nastavnika okupljene oko njega. Iz obrazloženja ovog rešenja sledi da je zaposleni BB izvršio zlostavljanje na radu AA, sa kojom je prethodno bio u dugogodišnjoj emotivnoj vezi, tokom koje je AA obavljala funkciju ... a BB funkciju ... . Zaključak arbitra je da postoji zlostavljanje i da je narušavanje ličnih odnosa između imenovanih imalo posledicu na čitav kolektiv, u smislu polarizacije.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog od 29.04.2014. godine, sa obrazloženjem da u postupku koji je inicirao umešač, pred tuženom agencijom nisu ispoštovane odredbe člana 15.-21. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i člana 35a i 35b. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, zbog čega su ispunjeni uslovi za poništaj rešenja propisani odredbom članom 58. stav 1. tačka 2. Zakona o arbitraži. Po nalaženju prvostepenog suda, postojeća pravna situacija se ne može posmatrati samo sa aspekta Zakona o arbitraži, nezavisno i izdvojeno od odredaba Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, imajući u vidu da je postupak inicirala umešač tvrdeći da je pretrpela zlostavljanje na radu kod poslodavca- tužioca od strane drugog zaposlenog, svedoka BB. Zbog toga je direktor tužioca, kada je primila predlog za mirno rešavanje radnog spora, bila u obavezi da omogući i zaposlenom, koji je označen kao zlostavljač, da se izjasni o podnetom predlogu i o ličnosti arbitra. Po nalaženju prvostepenog suda, rešenje koje je predmet spora je doneto i suprotno odredbama člana 35a i 35b. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, jer odluka koju je doneo arbitar nije rezultat postignutog sporazuma učesnika u postupku. Arbitar je odluku mogao doneti samo na osnovu sporazuma svih učesnika, dok je u odsustvu sporazuma bio u obavezi da obustavi postupak u skladu sa članom 35a stav 1. tačka 4. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Takođe, rešenje od 29.04.2014. godine ne sadrži opis radnji zlostavljanja BB, prema umešaču AA, koje radnje tužilac nije sprečio, niti sadrži identifikaciju ostalih navodnih zlostavljača označenih kao grupa nastavnika okupljena oko BB, čije navodne radnje zlostavljanja (koje takođe nisu opisane) tužilac kao poslodavac nije sprečio.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva sa obrazloženjem da tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj parnici, jer tužbu za poništaj odluke arbitražnog suda podnosi stranka iz arbitražnog postupka koja je nezadovoljna ishodom tog postupka (stranka koja je spor izgubila- u konkretnom slučaju tužilac), te da se tužba za poništaj arbitražne odluke ne podnosi protiv donosioca iste, već protiv druge strane u arbitražnom postupku, kao učesnice konkretnog materijalno – pravnog odnosa.

Po nalaženju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 1. stav 1. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 104/09), tim zakonom se uređuju način i postupak mirnog rešavanja kolektivnih i individualnih radnih sporova, izbor, prava i obaveze miritelja i arbitara i druga pitanja od značaja za mirno rešavanje radnih sporova. Članom 4. stav 2. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu propisano je da arbitraža, u smislu tog zakona, jeste postupak u kome arbitar odlučuje o predmetu individualnog spora. Članom 7. tog zakona propisano je da se obrazuje Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, kao posebna organizacija. Prema članu 30. stav 1. tačka 3. individualni spor može da se rešava pred arbitrom, u skladu sa tim zakonom, ako je predmet spora diskriminacija i zlostavljanje na radu. Odredbama člana 31.-37. propisan je postupak pred arbitrom, pored ostalog članom 36. stav 2. da je rešenje koje je doneo arbitar pravnosnažno i izvršno danom dostavljanja stranama u sporu.

Prema članu 1. Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“, br. 46/06), tim zakonom uređuje se arbitražno rešavanje sporova (arbitraža) bez stranog elementa (unutrašnja arbitraža) i sporova sa stranim elementom (međunarodna arbitraža). Članom 7. je propisano da državni sud može, u vezi arbitraže, da preduzima samo one radnje koje su izričito određene ovim zakonom. Glava VIII Zakona o arbitraži se odnosi na poništaj arbitražne odluke (član 57.-63.), pa je članom 57. propisano da se tužba za poništaj može podneti samo protiv domaće arbitražne odluke, a domaća arbitražna odluka je odluka koja je doneta u unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži u Republici. Članom 58. su propisani razlozi za poništaj arbitražne odluke, i to ako sporazum o arbitraži nije punovažan po pravu koje su stranke sporazumno odredile ili po pravu Republike ako se stranke nisu drukčije sporazumele; ako stranka protiv koje je arbitražna odluka doneta nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku, ili iz nekog drugog razloga nije mogla da iznese svoje stavove; ako je arbitražnom odlukom rešen spor koji nije bio obuhvaćen sporazumom o arbitraži, ili su odlukom prekoračene granice tog sporazuma. Ako se utvrdi da se deo odluke kojim su prekoračene granice sporazuma o arbitraži može odvojiti od ostalog dela odluke, može da se poništi samo taj deo odluke; ako sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa sporazumom o arbitraži, odnosno sa pravilima stalne arbitražne institucije kojoj je poverena organizacija arbitraže, osim ako taj sporazum nije u suprotnosti sa nekom odredbom ovog zakona od čije primene stranke ne mogu odstupiti ili, ako takvog sporazuma nema, da sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa odredbama ovog zakona, ili ako se arbitražna odluka zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka ili se zasniva na falsifikovanoj ispravi ili je do odluke došlo usled krivičnog dela arbitra ili stranke, ako se ovi razlozi dokažu pravnosnažnom presudom.

Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova arbitraža je predviđena kao jedini mogući mehanizam rešavanja individualnog radnog spora. Arbitraža se odvija pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova. Individualnim radnim sporom smatra se spor povodom otkaza ugovora o radu; radnog vremena; ostvarivanja prava na godišnji odmor; isplate zarade/plate, naknade zarade/plate i minimalne zarade u skladu sa zakonom; isplate naknade troškova za ishranu u toku rada, za dolazak i odlazak sa rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i druge naknade troškova u skladu sa zakonom; isplate otpremnine pri odlasku u penziju, jubilarne nagrade i drugih primanja u skladu sa zakonom; diskriminacije i zlostavljanja na radu. Postupak se pokreće predlogom jedne od strane u sporu ili zajedničkim predlogom. Arbitra strane biraju zajednički, a ako se ne mogu dogovoriti izabraće ga direktor Agencije.

Odredbom člana 35. stav 2. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 104/09) propisano je da ako arbitar smatra da je predmet spora raspravljen tako da može da odluči, zaključuje raspravu.

Spor povodom zlostavljanja na radu ili diskriminacije na radu okončava se isključivo rešenjem arbitra, donetim na osnovu sporazuma stranaka u sporu, a ukoliko to nije moguće postupak se obustavlja i strane u sporu se upućuju na sudsku zaštitu. Ovakvo rešenje je uvedeno tek izmenama i dopunama Zakona 2018. godine i posledice su činjenice da su zlostavljanje i diskriminacija proizvod loših međuljudskih odnosa i da ove vrste sprova imaju specifične korene, odnosno uzroke kojih čine apsolutno nepodobnim za rešavanje u arbitražnom postupku.

U konkretnom slučaju parnične stranke su Osnovna škola „Jovan Miodragović“- tužilac i Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova- tuženi, koja je i donela arbitražnu odluku koja je predmet spora. Postupak pred tuženim je pokrenula zaposlena AA, umešač na strani tuženog, protiv poslodavca Osnovne škole „Jovan Miodragović“ - tužioca. Tužba koju je tužilac u ovoj parnici podneo je tužba za poništaj arbitražne odluke, a predmet tužbenog zahteva je poništaj navedenog rešenja. Međutim, tužbom nisu obuhvaćeni učesnici arbitražnog postupka, odnosno AA koja je pokrenula postupak pred arbitražom, pa je po nalaženju ovog suda pravilna odluka drugostepenog suda da tuženi nije pasivno legimisan.

Nisu prihvatljivi razlozi prvostepenog suda za usvajnje tužbenog zahteva jer je pobijana odluka doneta suprotno odredbama članova 35a i 35b. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, s obzirom da su te odredbe donete Zakonom o izmenama i dopunama Zakona iz 2018. godine, pa se ne mogu primeniti retroaktivno.

Takođe se ne može prihvatiti ni zaključak prvostepenog suda da je odluka tuženog od 29.04.2014. godine neodrživa i sa aspekta Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, imajući u vidu činjenicu da je postupak pred arbitražom pokrenut protiv poslodavca Osnovne škole „Jovan Miodragović“ iz Beograda koja nije sprečila zaposlenog BB da izvršava radnje zlostavljanja na radu i vezi sa radom u odnosu na predlagača, imajući u vidu da sudovi su dužni da raspravljaju o poništaju arbitražne odluke analognom primenom odredaba člana 57. -63. Zakona o arbitraži.

Sa iznetih razloga, saglasno članu 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Troškovi tužene na ime naknade advokatu za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Milanka Ranković