Viši sud u Pančevu je, presudom Gž 877/21 od 20.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene od 22.06.2021. godine i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vršcu P 145/2021 od 20.04.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile 23.10.2008. godine ugovor o dinarskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta uz korišćenje sredstava iz budžeta Republike Srbije kojim je, odredbom člana 1., banka odobrila korisniku kredita stambeni kredit u iznosu od 17.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u korišćenje. U odredbi člana 11. stav 1. navedenog ugovora, predviđeno je da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, a na osnovu Odluke o tarifama i naknadama banke, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije važećem za evre na dan plaćanja, dok je stavom drugim tog člana ugovora predviđeno da se korisnik kredita obavezuje da na ime osuguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita plati premiju u visini od 2,75% od iznosa odobrenog kredita i jednokratnu naknadu u visini od 30 evra, odnosno 350,63 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja. Osnovni podaci o depozitu, odnosno kreditu, pregled bitnih elemenata otplate kredita i plan otplate od 23.10.2008. godine, sadrže ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku polaganja, odnosno odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u iznosu od 350,63 evra i apsolutni dinarski iznos naknada od 36.546,52. Predmetni kredit je realizovan tako što je tužilac tuženoj, na ime troškova obrade kredita isplatio iznos od 63,75 evra i na ime osiguranja i jednokratne naknade kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita iznos od 350,63 evra na dan puštanja kredita 23.10.2008. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili, jer su zaključili da je banka, prebacivanjem troškova obrade kredita i troškova osiguranja stambenog kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, na korisnika, narušila načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, a time i načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu, shodno odredbi člana 11. istog zakona, na koji način je postupila protivpravno, pa su predmetne odredbe ugovora ništave, na osnovu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju nižestepenih sudova, ovakvim postupanjem tužene, tužiocu je ostao nepoznat mehanizam po kome se dobija visina troškova, pri čemu tužena nije pružila dokaze sudu da je troškove koje je tužiocu naplatila, zaista i imala. Zbog toga su nižestepeni sudovi tuženu obavezali da tužiocu isplati predmetne iznose sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 91/10 i 14/2015), koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog ugovora, u odredbi člana 4. stav 1. tačka 2. propisuje da banka može, između ostalog, obavljati i kreditne poslove – davanje i uzimanje kredita. Na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju se Opšti uslovi poslovanja banke, jer je tako propisano članom 42. Zakona o bankama. Na osnovu odredbe člana 43. istog Zakona, Narodna banka Srbije je ovlašćena da propiše jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Saglasno tom ovlašćenju, Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/06), koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine. Tom Odlukom je propisan jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenta banke.

Na osnovu navedenih zakonskih odredbi sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva ugovorna odredba pravno valjana samo pod uslovom da je u ponudi banke sadržana vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, iskazanih u fiksnom ili procentualnom iznosu u odnosu na iznos odobrenog kredita. Obaveza obaveštavanja korisnika kredita u predugovornoj fazi zasnovana je i na načelu savesnosti i poštenja, odnosno prava korisnika kredita na informisanost.

U konkretnom slučaju, tužiocu su na dan zaključenja predmetnog ugovora, uručeni osnovni podaci o kreditu koji sadrže ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, u dinarima, od 36.546,52 dinara, pregled bitnih elemenata otplate kredita, kao i plan otplate kredita koji sadrži podatak o iznosima tih naknada u evrima od 63,75, odnosno 350,63 evra, a ti iznosi su predmet ovog spora. To znači da su, navedenim dokumentima, tužiocu, u predugovornoj fazi, predočeni svi podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, predočavanjem fiksnog iznosa dugovanih troškova kredita, kako u dinarima, tako i u devizama, na jasan i nedvosmislen način. Pravno je valjana odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, pod uslovom da je ta obaveza jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi, iskazivanjem ove vrste troškova u ponudi banke, što je ovde slučaj. Banka nije dužna da korisnika kredita upozna sa strukturom i načinom obračuna, kako premije osiguranja kredita tako i troškova obrade kredita, jer nijednim propisom nije predviđena takva njena obaveza.

Na osnovu izloženog, sporne ugovorne odredbe ugovora o kreditu zaključenog između parničnih stranaka nisu ništave u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužiocu vrati iznose koje je primila na ime izvršenja obaveze iz tih ugovornih odredbi, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi prema njenom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za zastupanje na jednom održanom ročištu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije u iznosima od po 18.000,00 prema važećoj advokatskoj tarifi u vreme preduzimanja tih parničnih radnji („Službeni glasnik RS“, br. 37/2021 od 14.04.2021. godine) i troškovi sudskih taksi na žalbu i odluku po žalbi od po 3.849,00 dinara, na reviziju od 7.898,00 dinara i odluku po reviziji od 11.747,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi. Uvećanje od 20% na ima PDV-a tuženoj nije priznato pošto nije priložen račun o izvršenim advokatskim uslugama, na osnovu odredbe člana 42. stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ broj 84/2004...5/2016).

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić