Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su u 2012. godine dogovorile da tužilac tuženom proda stan u izgradnji po ceni od 800 evra po m2, te su 06.06.2012. godine zaključile ugovor o kupoprodaji kojim tužilac prodaje tuženom dvosoban dupleks stan broj .., površine 67,82m2, koji zahvata jugozapadni deo etaže prizemlja zgrade na parceli broj .. k.o. ..., potes ..., broj zgrade .., ulaz .. . Deo cene u iznosu od 10.000,00 evra tuženi je isplatio prilikom potpisivanja ugovora, a za prestalo je ugovoreno da preda 255 tone merkantilnog kukuruza i to 115 tona merkantilnog kukuruza sa 14% vlage, po ulasku u posed apartmana, najkasnije do 01.11.2013. godine. Stranke su ugovor potpisale, ali ga nisu overile. Tada stan još nije bio završen i tuženi koji je isplatio deo kupoprodajne cene u iznosu od 10.000,00 evra, želeo je garanciju da će tužilac završiti stan i predati mu ga u svojinu i državinu, bez ikakvih tereta, povodom čega su stranke dogovorile da tužilac kao sredstvo obezbeđenja završetka posla, tuženom da zalogu na svom apartmanu koji je već bio završen, a što je izvedeno na način da su stranke 06.06.2012. godine zaključile još dva ugovora: jedan koji je naslovljen kao ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, u kom je tužilac označen kao zajmoprimac, a tuženi kao zajmodavac i navedeno da zajmodavac daje na zajam zajmoprimcu 30.000,00 evra sa rokom vraćanja do 01.11.2013. godine, te da kao sredstvo obezbeđenja zajmoprimac dozvoljava zajmodavcu da upiše hipoteku na nepokretnosti u vlasništvu zajmorpimca, upisanoj u list nepokretnosti broj .. k.o. ..., potes ..., parcela broj .., broj zgrade .., ulaz .. u prizemlju, dvosoban dupleks stan broj .., površine 64m2, koji je upisan kao poseban deo zgrade broj .., u korist BB (tuženog) u iznosu od 30.000,00 evra, i drugi ugovor identične sadržine koji je naslovljen kao ugovor o zajmu. Istog dana tužilac je dao hipotekarnu izjavu, overenu u Osnovnom sudu u Užicu Ov.1 3402/2012, kojom je dao bezuslovnu dozvolu da se uknjiži založno pravo-hipoteka na iznos od 30.000,00 evra na njegovoj nekretnini upisanoj u list nepokretnosti broj .. k.o. ..., dvosobnom dupleks stanu broj .., površine 64m2, koji je upisan kao poseban deo zgrade broj .., u korist tuženog, te da će tuženi moći da aktivira hipoteku posle 01.11.2013. godine, kao i da će se hipoteka brisati na osnovu izjave tuženog, odnosno priznanice koju će tuženi potpisati nakon isplate pozajmice i brisovne dozvole koju će poverilac dati na osnovu priznanice o vraćanju duga. Upis hipoteke u korist tuženog izvršen je 07.06.2012. godine. Utvrđeno je da tuženi nije tužiocu pozajmio iznos od 30.000,00 evra po navedenim ugovorima. Tuženom je predat stan za koji je cenu izmirio. Stranke su 23.03.2017. godine zaključile punovažan ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, kojim je konstatovano da je tužilac, kao prodavac, isključivi vlasnik trosobnog dupleks stana br. .., površine 67,75m2, koji se kao zasebna celina nalazi u zgradi broj .., ulaz .., prizemlje, na ..., na parcelu broj .. k.o. ..., da je ugovorena kupoprodajna cena od 54.625 evra u koju nisu uračunati unutrašnja stolarija, parket, keramika, sanitarije, oblaganje stepeništa drvetom i rukohvat, da je tuženi, kao kupac, do početka izgradnje predmetnog objekta prodavcu isplatio cenu u iznosu od 54.625,00 evra, od čega 10.000,00 evra u novcu, a 44.625,00 evra kroz isporuku 255 tone merkantilnog kukuruza, kao i da je u toku izgradnje, kupac za unutrašnju stolariju platio 1.050,00 evra, za parket 800 evra, za oblaganje stepeništa i rukohvat 1.200,00 evra i da je sanitarije i keramičke pločoce nabavio i isporučio prodavcu, pa prodavac prema njemu nema dalja potraživanja. U ugovoru je konstatovano da je kupac od 01.09.2013. godine u mirnoj državini stana i nema nikakave primedbe na primljenu nepokretnost, kao i da su ugovorne strane u potpunosi izvršile svoje obaveze i da je ugovor u potpunosti izvršen. Ugovor je potpisan i overen kod javnog beležnika Milke Sredojević iz ... OUP ..-2017 dana 23.03.2017. godine.

Tužilac je pozvao tuženog da mu izda brisovnu dozvolu radi brisanja hipoteke na nepokretnosti, koja je bila data kao sredstvo obezbeđenja izgradnje predmetne nekretnine. Međutim, tuženi je bio nezadovoljaan obavljenim unutrašnjim radovima i korišćenim materijalom i smatrao da je predao veću količinu merkantilnog kukuruza u ukupnoj vrednosti od 5.094,00 evra, zbog čega je odbio da izda brisovnu dozvolu, a tužiocu je 22.06.2017. godine i 25.08.2017. godine uputio opomene da će pokrenuti prodaju hipotekovane nepokretnosti ukoliko mu tužilac ne plati 30.000,00 evra.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pozivom na odredbe članova 66 Zakon o obligacionim odnosima i člana 2 Zakona o hipoteci, usvojili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora i hipotekarne izjave, uz ocenu da prividnost kupoprodajnog ugovora od 06.06.2012. godine koji je prema svojim odredbama ugovor o zajmu, proizlazi iz činjenice da osim naziva ugovora nema ni jedan zakonski element kupoprodajnog ugovora, već bi po svojoj sadržini odgovarao ugovoru o zajmu, a prividnost ugovora o zajmu zaključenog istog dana sa identičnim odredbama kao prethodno navedeni ugovor, proizlazi iz činjenice da zajam nije u stvarnosti dat. Predmetni ugovori su zaključeni kao sredstvo obezbeđenja, odnosno garancije da će tužilac završiti izgradnju apartmana za tuženog. Takođe, imajući u vidu da se predmetnom hipotekarnom izjavom obezbeđuje vraćanje zajma iz nepostojećeg, tj. ništavog pravnog posla, takva hipotekarna izjava je ništava.

Drugostepeni sud je, na osnovu odredbe člana 374 stav 2 tačka 2 ZPP, ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca u delu traženog brisanja založnog prava-hipoteke u korist tuženog, jer odlučivanje o brisanju založnog prava-hipoteke, nije u nadležnosti suda već Republičkog geodetskog zavoda. U preostalom je žalbu tuženog odbio, uz date pravilne razloge za ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda, koje je nepotrebno ponavljati.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Prema članu 51. Zakona o obligacionim odnosima, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.). Prema članu 52. istog zakona, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.

Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza jedne stranke ima za svoju kauzu obavezu druge stranke, obaveza jedne, osnov je obaveze druge strane. U ugovoru o kupoprodaji kupac se obavezuje da plati određenu cenu zato što će mu prodavac prodati i predati određenu stvar i obrnuto. U ugovoru o zajmu zajmodavac se obavezuje da zajmoprimcu u svojinu preda određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari jer će mu zajmodavac posle izvesnog vremena vratiti istu količninu novca ili istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta i obrnuto.

Kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak određenog pravnog posla, odnosno ugovora. Kauza je prividna, odnosno fiktivna, ako se javlja kao rezultat volje ugovornih strana koje, rukovođene određenim motivima, lažno predstavljaju da su zaključile jedan ugovor sa određenom kauzom, a zapravo ga nisu zaključile. Fiktivna kauza dovodi do nastanka fiktivnog ugovora Takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je.

Članom 66. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama (stav 1.) Ali, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2.). Prema članu 103. stav 1. istog zakona ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac i tuženi sporne ugovore (dva ugovora identične sadržine, zaključene istog dana, s tim što je jedan naslovljen kao ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, a drugi kao ugovor o zajmu) nisu zaključili sa namerom da tuženi kao zajmodavac tužiocu kao zamoprimcu da na zajam iznos od 30.000,00 evra, niti sa namerom prenosa prava svojine na apartmanu tužioca kod ugovora naslovljenog kao ugovor o kupoprodaji, već sa namerom da ugovori posluže kao sredstvo obezbeđenja da će tužilac završiti izgradnju stana na ... za koji je tuženi isplatio deo kupoprodajne cene. Dakle, cilj navedenih ugovora nije bio pozajmica novca, niti je dozvola upisa zaloge-hipoteke na nepokretnosti tužioca data kao sredstvo obezbeđenja za vraćanje zajma, kako je navedeno u ugovorima i predmetnoj hipotekarnoj izjavi, već su sporni ugovori služili kao garancija da će tužilac dovršiti izgradnju stana na ..., nakon čega su parnične stranke dana 23.03.2017. godine zaključile i overile ugovor o kupoprodaji pomenutog stana na ..., u kome je konstatovano da je kupac isplatio cenu u potpunosti, da je od 01.09.2013. godine u mirnoj državini stana i da su ugovorne strane u potpunosi izvršile svoje obaveze.

Kod navedenog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da pobijani ugovori (ugovor o kupoprodaji, koji je po svojoj sadržini ugovor o zajmu, i ugovor o zajmu identične sadržine), nisu bili rezultat stvarne volje parničnih stranaka, zbog čega predstavljaju prividne pravne poslove, te kao takvi ne proizvode pravno dejstvo, jer cilj ovih ugovora nije bio davanje na zajam novčanog iznosa, već su zaključeni isključivo radi obezbeđenja da će tužilac završiti izgradnju stana na ... za tuženog, što je i učinio, te koji je kasnije bio predmet overenog ugovora o kupoprodaji. U prilog navedenom govori i utvrđena činjenica, koja se revizijom ne može pobijati, da sporni ugovori nisu izvršeni u tom smislu što tuženi nije tužiocu na zajam predao 30.000,00 evra, niti je postojala obaveza vraćanja novca, a što predstavlja bitne elemente ugovora o zajmu da bi takav ugovor bio punovažan. Isto se odnosi i na ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u kome je tužilac označen kao zajmoprimac, a tuženi kao zajmodavac, koji po svojoj sadržini ne odgovara pravnom poslu kupoprodaje. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je ništava i predmetna hipotekarna izjava, budući da je ista data kao obezbeđenje vraćanja zajma iz ništavog pravnog posla.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, te ove navode Vrhovni sud ne uzima u razmatranje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić