Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1530/20 od 26.08.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena u delu u kom je tužbeni zahtev usvojen, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen preko iznosa od 6.546.844,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2013. godine do isplate, do dosuđenog iznosa od 7.725.277,00 dinara sa kamatom; preinačeno u pobijanom odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu, tako što je obavezan tužilac da tuženom isplati 596.067,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.03.2011. godine do isplate; potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu i preinačena je odluka o troškovima, tako što je obavezan tuženi na naknadu troškova postupka tužiocu u iznosu od 542.548,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova žalbenog postupka plati 148.345,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između SZR VV ... – preduzetnika AA, kao izvođača radova i tuženog, kao investitora zaključen je pismeni ugovor o građenju 28.10.2010. godine. Predmet ugovora su bili građevinski radovi na izgradnji višeporodične stambene zgrade spratnosti Su+P+2+Pk i prizemlja i garaža u nizu u ul. ... broj ... u ..., na parceli broj .../... prema lokacijskoj dozvoli od 06.05.2010. godine i građevinski radovi na izgradnji porodičnog stambenog objekta spratnosti Su+P+1+Pk u ul. ... broj ... (dvorišni deo) u ... na parceli broj .../... prema građevinskoj dozvoli od 15.10.2010. godine. Ugovor sadrži predračunsku vrednost radova i saglasnost ugovarača da će se konačna vrednost utvrditi obračunom izvedenih radova. Tužilac u toku trajanja ugovora i izvođenja radova tuženom nije ispostavljao privremene situacije, koje bi bile osnov za plaćanje izvedenih radova. U članu 32. ugovora o građenju sadržane su odredbe o jednostranom raskidu ugovora zbog neizvršenja, kojima su takstativno navedeni skrivljeni razlozi zbog kojih investitor (zabrana građenja; bitno zaostajanje u izvođenju radova; nekvalitet radova) i izvođač radova (neizvršenje ugovornih obaveza od strane investitora koje onemogućava ili znatno otežava izvođenje radova) mogu da raskinu ugovor. Obe ugovorne strane kršile su ugovorne odredbe. Poslovna saradnja prekinuta je kada su građevinski radovi na predmetnom objektu došli do potkrovlja, jer tuženi nije bio zadovoljan dinamikom radova koju je vršio izvođač radova. Prekid poslovne saradnje je izvođač radova prihvatio, prekinuo izvođenje radova i 10.04.2012. godine tuženom vratio Glavni građevinski projekat sa svom dokumentacijom. Tuženi izvođaču radova nije ništa platio po ispostavljenoj konačnoj situaciji ... ...-... od 12.04.2013. godine. Vrednost izvedenih radova je 6.546.844,86 dinara koja sa obračunatim PDV – od 18% (1.178.432,08 dinara) iznosi ukupno 7.725.277,00 dinara.

SZR VV brisana je iz registra 19.06.2018. godine i nema dokaza da je imala trošak PDV-a na građevinsku vrednost izvedenih radova na objektu tuženog.

Tuženi je predao tužiocu 22.01.2010. godine 3.000 evra, a 09.12.2010. godine još 7.000 evra, kao garanciju za plaćanje ugovorenih radova uz obavezu tužioca da novac vrati tuženom, kada se za to steknu uslovi, odnosno kada se bude izvršila uplata obračunske cene za izvedene radove na račun STR VV ... . Tužilac je tuženom 15.03.2011. godine vratio 3.000 evra, a 15.03.2011. godine još 2.000 evra. Prema priznanici od 25.03.2011. godine, potpisanoj od strane stranaka, tužilac tuženom duguje još 5.000 evra.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 7.725.277,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2013. godine do isplate, a odbio, kao neosnovan primarni i eventualni prigovor radi prebijanja označen kao protivtužbeni primarni i eventualni zahtev. Prvostepeni sud je smatrao da tužilac ima pravo na naplatu vrednosti izvedenih radova sa uračunatim PDV-om od 18%, jer je tužilac, koji je obveznik PDV-a, izvršio deo ugovorenih radova, na koji način je izvršen promet roba i usluga, bez obzira na činjenicu što u toku postupka nije pružio dokaz da je PDV stvarno i platio.

Drugostepeni sud je delimično potvrdio, delimično preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca, tako što je istu potvrdio u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 6.546.844,86 dinara sa kamatom, a preinačio u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.178.432,08 dinara sa kamatom, tako što je taj tužbeni zahtev tužioca odbio, sa obrazloženjem da tužilac nema pravo na isplatu iznosa od 1.178.432,08 dinara sa kamatom na ime obračunatog PDV-a (18%) na građevinsku vrednost izvedenih radova, jer tužilac nije dokazao da je taj trošak stvarno i imao. Drugostepeni sud je, s obzirom da je smatrao da je tuženi podneo protivtužbu, prvostepenu presudu preinačio u pobijanom odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu, tako što je obavezao tužioca da tuženom isplati iznos od 596.067,00 dinara sa kamatom, dok je u preostalom delu potvrdio prvostepenu presudu. Ovo, jer je smatrao da je tužilac u obavezi da tuženom isplati dinarsku protivvrednost 5.000 evra sa kamatom, primenom člana 122. i 132. stav 3. Zakona o obligacionom odnosima, budući da je taj iznos tuženi predao tužiocu na ime garancije, a da je primarni pravni osnov plaćanja – ugovor o građenju otpao prekidom poslovne saradnje stranaka, koji ima težinu i značaj sporazumnog raskida ugovora.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je nepravilno primenio odredbu iz člana 417. stav 2. ZPP, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Tuženi je tokom postupka istakao prigovor radi prebijanja (kompezacije) potraživanja, a podneskom od 28.09.2018. godine konačno ga opredelio označivši kao protivtužbeni primarni tužbeni zahtev i protivtužbeni eventualni tužbeni zahtev, kako je to bliže navedeno u stavu petom i šestom izreke prvostepene presude.

Institut prebijanja (kompezacija) propisan je članom 336. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj odredbi dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenjive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela. Pod prebijanjem potraživanja, odnosno kompezacijom podrazumeva se takav način prestanka obaveze do kojeg ne dolazi kroz faktičko ispunjenje nego kroz međusobno obračunavanje, prebijanje potraživanja koje dužnik ima prema poveriocu sa onim potraživanjem koje poverilac ima prema dužniku. Prigovor prebijanja odnosno kompezacioni prigovor je vezan za tužbeni zahtev i nema samostalnu pravnu sudbinu i o kompezacionom prigovoru sud će odlučivati samo ako postoji tužbeni zahtev i to samo do visine potraživanja istaknutog tužbenog zahteva. Nasuprot prigovoru, kompezaciona protivtužba je samostalna, te ukoliko je tuženi istakao svoje potraživanje u formi kompezacione protivtužbe u smislu člana 198. ZPP, sud će po njoj postupati i doneti odluku.

S obzirom da je tuženi istako prigovor radi prebijanja (kompezacije) potraživanja, a ne podneo protivtužbu, kako je to pogrešno smatrao drugostepeni sud, to je drugostepeni sud pogrešno odlučio smatrajući da se radi o protivtužbenom zahtevu, na koji način je počinio napred navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

Osim što je počinio napred navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.178.432,08 dinara sa kamatom, na ime troškova PDV-a.

Zakonom o porezu na dodatnu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 84/2004, 86/2004, 61/2005, 61/2007 i 93/2012) članom 1. stav 1. propisano je da se ovim zakonom uvodi porez na dodatnu vrednost ( u daljem tekstu: PDV) u Republici Srbiji (u daljem tekstu: Republika), a stavom 2. da je PDV opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanja usluga, u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara, ako ovim zakonom nije drukčije propisano. Članom 3. stav 1. tačka 1. ovog zakona propisano je da predmet oporezivanja PDV su: 1) isporuka dobara i pružanje usluga (u daljem tekstu: promet dobara i usluga) koje poreski obveznik izvrši u Republici, uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, 2) uvoz dobara u Republiku. Članom 5. stav 1. ovog zakona propisano je da promet usluga, u smislu ovog zakona, su svi poslovi i radnje u okviru obavljanja delatnosti koji nisu promet dobara iz člana 4. ovog zakon. Stavom 3. istog člana propisano je da prometom usluga, u smislu ovog zakona, smatra se i: 1) prenos i ustupanje autorskih prava kao i prenos, ustupanje i stavljanje na raspolaganje patenata, licenci, zaštitnih znakova, kao i drugih prava intelektualne svojine; broj 2) pružanje usluga uz naknadu na osnovu propisa državnih organa, organa teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave; 3) predaja dobara proizvedenih ili sastavljenih po nalogu naručioca, od materijalna naručioca; 4) razmena usluga za dobra ili usluge; 5) predaja jela i pića za konzumacije na licu mesta; 6) brisana; 7) ustupanje udela ili prava. Članom 8. stav 1. istog zakona propisano je da poreski obveznik (u daljem tekstu obeznik) je lice koje samostalno obavlja promet dobara i usluga, u okviru obavljanja delatnosti. Članom 10. stav 1. tačka 1) propisano je da poreski dužnik u smislu ovog zakona je obveznik iz člana 8. i člana 9. stav 2. ovog zakona. Stavom 2. tačkom 3. istog člana propisano je da izuzetno od stava 1. tačka 1) ovog člana, poreski dužnik je i primalac dobara ili usluga iz oblasti građevinarstva, obveznik PDV, odnosno lice iz člana 9. stav 1. ovog zakona, a promet izvršen od strane obveznika PDV, ako je primalac dobara ili usluga investitor i ako je isporučilac dobara ili usluga izvođač radova, u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja. Članom 15. stav 1. istog zakona propisano je da usluga se smatra pruženom dana kada je: 1) završeno pojedinačno pružanje usluge; 2) prestao pravni odnos koji je osnov pružanja usluge – u slučaju pružanja vremenski ograničenih ili neograničenih usluga, a stavom 3. ako se za pružanje usluga izdaju periodični računi, promet usluga smatra se izvrešenim poslednjeg dana perioda za koji se izdaje račun. Članom 16. istog zakona propisano je kada nastaje poreska obaveza, tako prema ovom članu stavu prvom poreska obaveza nastaje danom kada se najranije izvrši jedna od sledećih radnji: 1) promet dobara i usluga, 2) naplata ako je naknada ili deo naknade naplaćen pre prometa dobara i usluga, 3) nastanak obaveze plaćanja carinskog duga, kod uvoza dobara, ako te obaveze nema, danom u kojem bi nastala obaveza plaćanja tog duga.

Ministarstvo finansija i privrede je 18.01.2013. godine donelo objašnjenje o primeni člana 10. stav 2. tačka 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost iz koga sledi da izvođač radova ima obavezu da i dalje obračunava PDV kada fakturiše radove investitorima – fizičikim licima koja se nisu registrovala u sistemu PDV.

Iz napred navedenog proizlazi da poreska obaveza nastaje na dan prometa dobara i usluga i da je poreski obveznik izvođač radova, jer isti ima obavezu da obračuna PDV kada fakturiše radove investitorima – fizičkim licima. Stoga se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je od uticaja činjenica da li je plaćen PDV, već je od uticaja da li je nastala obaveza tužioca da plati PDV. Bez uticaja je činjenica da je SZR VV brisana iz registra 19.06.2018. godine, s obzirom da je članom 83. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisano, da je preduzetnik poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji, dok je članom 85. stav 1. propisano da preduzetnik za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem svoje delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom i u tu imovinu ulazi i imovina koju stiče u vezi sa obavljanjem delatnosti, a stavom 2. da odgovornost za obaveze iz stava 1. ovog člana ne prestaju brisanjem preduzetnika iz registra. To znači da tužilac i dalje odgovara za sve obaveze nastale za vreme obavljanja delatnosti pa tako i u vezi plaćanja PDV-a.

Shodno napred iznetom, s obzirom da je drugostepeni sud počinio napred navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka i da je pogrešno primenio materijalno pravo odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu iznosa od 1.178.432,08 dinara sa kamatom, to je drugostepena presuda ukinuta u pobijanom delu i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti počinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, na koju je ukazano ovim rešenjem, pri tome imajući u vidu da tuženi nije podneo protivtužbu, već istako prigovor prebijanja (kompezacije) potraživanja, pa će u ponovnom postupu pošto prethodno oceni osnovanost zahteva tužioca za isplatu iznosa od 1.178.432,08 dinara sa kamatom, ceniti osnovanost potraživanja tuženog istaknutog kao kompezacioni prigovor, nakon čega će doneti novu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 415. stav 1. i 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Starajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić