Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile 26.04.2016. godine ugovor o gotovinskom kreditu broj ... čiji sastavni deo je sporna odredba člana 2. stav 2. tačka 1. tačka 5. koja glasi: „administrativni troškovi banke: 7.000 RSD jednokratno, plativo na dan puštanja kredita u tečaj“. U predugovornoj fazi, tužilji je uručena ponuda 22.04.2016. godine koja u tački 3. troškovi kredita, pod tačkom 3.3. sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi), između ostalog i administrativni trošak od 7.000 RSD.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti predmetne odredbe ugovora odbio kao neosnovan, jer je tužilja, kao korisnik kredita, imala pred sobom jasnu i precizno navedenu naknadu koju je dužna da plati u iznosu koji je jasno naveden u ponudi, tako da, potpisivanjem ugovora, nije mogla da bude u zabludi o tome šta je njena obaveza, a sa istom se saglasila potpisivanjem ugovora. Po mišljenju prvostepenog suda tužilja je imala mogućnost da ne pristupi zaključenju spornog ugovora, odnosno da eventualno izabere drugu banku sa kojom će zaključiti ovakav ugovor, pa je jasno da je tužbeni zahtev u celosti neosnovan, jer se u konkretnom slučaju radi o fiksnoj i jednokratnoj naknadi u iznosu od 7.000 RSD, što navedenu odredbu čini određenom, mogućom i dopuštenom, a takvo ugovaranje nije protivno zakonu, u smislu odredbe člana 46, 47, 210, 211, 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu usvajanjem tužbenog zahteva tužilje, tako što je utvrdio da je predmetna odredba ugovora zaključenog između parničnih stranaka ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo, jer je predmet obaveze neodređen, a što je suprotno odredbi člana 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 109. stav 1. istog Zakona. Po mišljenju drugostepenog suda, banka je, shodno odredbama člana 12., 18. i 21. Zakona o obligacionim odnosima, bila dužna da korisniku ugovora o kreditu, pre zaključenja ugovora, na jasan i neposredan način predoči postojanje dodatnih obavveza koje prate ugovor o kreditu, ali i da opredeli strukturu pomenutih troškova i njihov iznos, što upućuje na zaključak da banka nije ovlašćena da od korisnika naplaćuje troškove za koje nije utvrđeno da su stvarno i postojali.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11... 39/14), u odredbi člana 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da Opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako u odredbi člana 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive, periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr).

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43., propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamate i naknade bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naknadu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanim odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. U predugovornoj fazi, tužilji je uručena ponuda koja sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa i predmetni administrativni trošak od 7.000,00 dinara. Nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.

Na osnovu izloženog, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Zbog toga je, Vrhovni kasacioni sud, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbijena žalba tužilje i potvrđena presuda prvostepenog suda, kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi za sastav revizije od strane punomoćnika – advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“, br. 37/2021 od 14.04.2021. godine) i troškovi sudskih taksi na reviziju od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji od 5.700,00 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife. Uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato pošto nije priložen račun o izvršenim advokatskim uslugama, kako je propisano odredbom člana 42.stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ broj 84/2004...5/2016).

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić