Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog izreke, tužena je zbog pogrešne primene materijalnog prava blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 19.05.2017. godine zaključile ugovor o kreditu kojim je tužena odobrila tužiocu kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. tog ugovora tužilac je obavezan da plati tuženoj fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, minimum 1.600,00 dinara. Po osnovu te odredbe tužena je 19.05.2017. godine naplatila od tužioca iznos od 20.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je osporena ugovorna odredba ništava jer tužena banka prilikom zaključenja ugovora o kreditu nije predočila tužiocu jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, zbog čega mu je ostao nepoznat mehanizam njihovog obračuna i on tako doveden u neravnopravan položaj u odnosu na drugu ugovornu stranu.

Iz tih razloga, sudovi su primenom člana 103. i člana 104. Zakona o obligacionim odnosima utvrdili ništavost predmetne odredbe ugovora i obavezali tuženu da vrati ono što je od tužioca primila po osnovu te odredbe, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 214. istog zakona.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužena je, shodno odredbama članova 42. i 43. Zakona o bankama i člana 17. stav 1. i 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, imala pravo da od tužioca naplati spornu naknadu za obradu kreditnog zahteva i da njenu visinu procentualno iskaže i prikaže kroz obračun efektivne kamatne stope, što ne spore ni nižestepeni sudovi. Međutim, pogrešan je zaključak sudova da tužiocu, pre zaključenja ugovora, nisu bili predočeni jasni i nedvosmisleni podaci o tome i da je on tako doveden u neravnopravan položaj zato što mu je ostao nepoznat mehanizam njihovog obračuna. Tužena je sudu dostavila ponudu sačinjenu na propisanom obrascu, koju je uručila tužiocu, u kojoj je po vrsti i visini iskazala sve naknade i troškove kredita, pa i naknadu za obradu kreditnog zahteva. Uručenjem ove ponude u predugovornoj fazi tužena je obavestila tužioca o vrsti i visini naknada i troškova na jasan i nedvosmislen način koji zadovoljava uslov određenosti obaveze, u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena nije bila dužna da u ponudi iskaže strukturu i specifikaciju troškova i naknada, jer takva njena obaveza ne proizilazi iz člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Odluke Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, važeće u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Takav prikaz troškova kredita ne bi ponudu banke učinio jasnijom i razumljivijom, niti bi doprineo ostvarivanju osnovnog cilja obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi - omogućavanja korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i odluči se da li ponuđeni ugovor odgovara njegovim potrebama i mogućnostima. Osporena ugovorna odredba sačinjena je jasno i razumljivo, a predmet obaveze tužioca - korisnika kredita je odrediv, jer je određen označenim procentom u odnosu na iznos odobrenog kredita utvrđen u članu 1. ugovora.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, osporena ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i zato ne postoji obaveza tužene da vrati ono što je primila od tužioca u izvršenju njegove obaveze predviđene tom odredbom sa traženom zakonskom zatgeznom kamatom. Zbog toga je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za zastupanje na dva održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 12.000,00 dinara, sudsku taksu za žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 2.700,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 5.400,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 8.100,00 dinara. Tuženoj nisu priznati troškovi za sastav odgovora na tužbu, jer se u postupku u sporu male vrednosti tužba ne dostavlja na odgovor, pa troškovi za sastav tog podneska nisu bili nužni i tužena ih ne može nadoknaditi od tužioca, bez obzira na uspeh u sporu.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić