Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1490/22 od 08.12.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužene i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima, tako što su tužilji dosuđeni troškovi u iznosu od 57.510,00 dinara pod uslovima i na način kao u prvostepenoj presudi, dok je u preostalom delu žalba tužene odbijena a prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao stavu prvom izreke na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom bankom zaključila ugovor o kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita dana 25.04.2018. godine, kojim je odobren kredit u iznosu od 22.800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje. U članu 8. stav 2. ugovora korisnik kredita se obavezao da na ime osiguranja kredita kod NKOSK jednokratno plati premiju u visini od 2,25% od iznosa kredita, kao i jednokratnu naknadu u visini od 30 evra u korist NKOSK za osiguranje stambenih kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan plaćanja. U skladu sa ugovorenim, banka je prilikom realizacije kredita 25.04.2018. godine, od tužilje kao korisnika naplatila navedene naknade i to po osnovu premije osiguranja iznos od 60.332,23 dinara, a po osnovu naknade NKOSK iznos od 3.529,55 dinara. Tužena je u postupku dostavila ponudu za zaključenje ugovora od 25.04.2018. godine, u fotokopiji čiju je verodostojnost tužilja osporila. Iz tog razloga, sadržina priložene ponude nije prihvaćena kao dokaz.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava jer tužena nije dokazala da je tužilji u predugovornoj fazi uručila ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o naknadama i troškovima kredita, a pored toga priložena ponuda je sačinjena 25.04.2018. godine, istog dana kada je zaključen ugovor o kreditu, pa čak i da se ponuda prihvati kao verodostojna, tužilja nije upoznata sa svojom obavezom u predugovornoj fazi, niti informisana na zakonom propisan način. Zato tužilja ima pravo na vraćanje neosnovano naplaćenih novčanih iznosa na osnovu člana 104. stav 1. i 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništvost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. tog Zakona, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obizrom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 25.04.2018. godine.

Navedenim Zakonom regulisano je informisanje korisnika u predugovornoj fazi i obuhvata uslove i način oglašavanja kreditnih usluga i obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi, a zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) iz člana 5. tačka 3. zakona. Kada je za zaključenje ugovora o kreditu, obavezno i zaključenje ugovora o sporednim uslugama (naročito ugovora o osiguranju), a pri tom se cena sporedne usluge ne može odrediti unapred - postojanje takve obaveze iskazuje se jasno, sažeto i na vidljiv način, zajedno sa iskazivanjem efektivne kamatne stope (član 16. stav 1.). Pored toga, po članu 17. stav 1. obaveštavanje korisnika kredita u predugovornoj fazi obuhvata obavezu banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje ( u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Ponuda se po članu 17. stav 4. ispisuje na propisanom obrascu i sadrži (između ostalog) efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.). Ponuda mora da sadrži i eventualnu obavezu zaključivanja ugovora o sporednim uslugama koje su u vezi sa ugovorom o kreditu (ugovora o osiguranju i dr.) kada je to zaključivanje obavezno radi dobijanja kredita pod uslovima iz oglasa (tačka 12.), kao i sredstva obezbeđenja (tačka 15.).

Saglasno navedenim zakonskim odredbama u Odluci NBS („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.).

Sledom navedenog ugovor o kreditu može sadržati obavezu korisnika kredita da plati premiju osiguranja i naknadu za obradu zahteva za osiguranje kod NKOSK ali ova obaveza mora biti jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi (ponuda) iskazivanjem ove vrste troškova kredita i njegovog procentualnog ili nominalnog iznosa u ponudi.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaključila ugovor o stambenom kreditu dana 25.04.2018. godine, na osnovu ponude banke koja je sastavljena 25.04.2018. godine i koja je overena i potpisana od strane ovlašćenog lica banke. Pored toga, ponuda sadrži konstataciju da je primljena dana 25.04.2018. godine, sa potpisom korisnika kredita. Sačinjena je na obrascu 1b osnovni podaci o kreditu i u tački 3.4. sadrži predviđene uslove za odobravanje kredita i to osiguranje kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita i osiguranje nepokretnosti na kojoj je uspostavljna hipoteka vinkulirano u korist banke. U prethodnoj tački 3.3. ponude označeni su vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pored ostalog i jednokratna premija osiguranja kod NKOSK – fiksna procenjena vrednost 2,25% što iznosi 513 evra, odnosno 60.655,22 dinara, kao i jednokratna naknada za obradu zahteva NKOSK – fiksna – stvarna vrednost – što iznosi 30 evra, odnosno 3.547,09 dinara. Navedeni iznosi odgovaraju predmetnoj ugovornoj odredbi iz člana 8. stav 2. kojom se korisnik kredita obavezala da na ime osiguranja kredita kod NKOSK jednokratno plati premiju u visini od 2,25% od iznosa kredita, kao i jednokratnu naknadu u visini od 30 evra u korist NKOSK u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan plaćanja. Tužilja je na izložen način od strane tužene banke, kao ponudioca u potpunosti informisana o uslovima kredita u predugovornoj fazi i data joj je mogućnost da ponudu razmotri i o njoj odluči, što je i bila zakonska obaveza banke. Činjenica da je u postupku priložena ponuda u fotokopiji, te da je tužilja osporila verodostojnost fotokopije ne vodi drugačijem zaključku, naročito što je prema sadržini ugovora o kreditu (koji je takođe priložen u fotokopiji i čija sadržina nije bila sporna) u članu 24. tužilja kao korisnik kredita svojim potpisom potvrdila da je upoznata sa opštim uslovima poslovanja banke i da joj je od strane banke uručena ponuda za zaključenje ugovora, kao i da je obaveštena da na svoj zahtev može dobiti nacrt ugovora o kreditu uz ostavljanja primerenog roka za prihvatanje ponude za zaključenje ugovora. Prihvatanjem učinjene ponude ugovor se smatra zaključenim (član 31. i 32. ZOO), pa kako opis glavnih karakteristika proizvoda iz ponude odgovara bitnim elementima predmetnog ugovora, to je tužilja u predugovornoj fazi informisana o obavezi plaćanja predmetnih troškova uz iskazanu efektivnu kamatnu stopu u tački 3.2. ponude koja je pokazivala ukupnu cenu kredita, čime joj je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i utvrdi da li uslovi ugovora odgovaraju njenim potrebama i finansijskoj situaciji. Zato suprotno stanovištu nižestepenih sudova, činjenica da je ponuda za zaključenje predmetnog ugovora sačinjena 25.04.2018. godine, kada je tužilja i prihvatila čime se ugovor smatra zaključenim, ne ukazuje na ništavost predmetne ugovorne odredbe. Kako predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je određena na ime traženih troškova za zastupanje od strane advokata na tri održana ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi. Tuženoj su priznati troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 4.454,00 dinara, za reviziju 8.908,00 dinara i revizijsku odluku 13.363,00 dinara, sve prema važećoj Taksenoj tarifi. Tužena nema pravo na naknadu troškova na ime PDV-a za pruženu advokatsku uslugu jer kao dokaz nije priložen račun o izvršenoj advokatskoj usluzi u smislu člana 42. Zakona o prezu na dodatu vrednost, pa isti ne predstavljaju stvarni trošak stranke u smislu članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić