Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23 – drugi zakon) i našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 5029/97 od 11.04.2000. godine, u toj parnici tuženi „Kolos osiguranje“ Beograd je obavezan da ovde tuženom AA na ime dospelih mesečnih renti isplati ukupan iznos od 84.500,00 dinara, a da počev od 01.04.2000. godine do kraja 2010.godine plaća mesečnu rentu u visini razlike plate radnog mesta ovde tuženog pre penzionisanja i invalidske penzije za tekući mesec, te od 01.01.2011. godine do kraja njegovog života da plaća mesečnu rentu u visini razlike između redovne i invalidske penzije. Ovo osiguravajuće društvo prethodno je poslovalo pod nazivom Deoničko društvo za osiguranje „Kolubara osiguranje“ Beograd do promene naziva 15.11.1996. godine u Deoničko društvo za osiguranje „Kolos osiguranje“ Beograd, a brisano je po rešenju nadležnog suda 01.07.2002. godine usled spajanja sa „Beobanka osiguranje“ a.d. Beograd uz osnivanje nove organizacije za osiguranje „Polis“ a.d. Beograd, kasnije promenjenog poslovnog imena u Akcionarsko društvo za osiguranje „Sava osiguranje“ Beograd (ovde tužilac).

Tužilac je zahtev za ukidanje rente zasnovao na tvrdnjama da je njegov prethodnik „Kolos osiguranje“ obavezan da tuženom plaća mesečnu rentu zbog posledica povreda u saobraćajnom udesu koji se dogodio 09.02.1987. godine krivicom osiguranika ZOIL „Sarajevo“, a da je isplatama šteta po polisama izdatim od strane tog osiguravajućeg društva, vršenim od strane tužioca i njegovih prethodnika, iscrpljen imovinski efekat imovine koja je preuzeta u junu 1992. godine od Filijale tog osiguravajućeg društva u Beogradu.

Nije sporno da je tuženi AA iz ... ostvario pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade i rente zbog povreda u saobraćajnom udesu 09.02.1987. godine izazvanom od strane osiguranika ZOIL „Sarajevo“ po polisi osiguranja od autoodgovornosti koju je izdala nekadašnja filijala tog osiguravajućeg društva u Beogradu. Imovinu i sredstva ZOIL „Sarajevo“ kojom se koristila Filijala u Beogradu, preuzelo je osiguravajuće društvo DD „Kolubara osiguranje“. Odlukom o osnivanju DD „Kolubara osiguranje“ od 23.06.1992. godine deklarisano je pravno sledbeništvo, te da se sva sredstva Filijale ZOIL „Sarajevo“ u Beogradu unose u sredstva novoorganizovanog društva „Kolubara osiguranju“ Beograd i da društvo za svoje obaveze odgovara svim svojim sredstvima kojima posluje. U odluci nije navedeno koja je vrednost imovine koja se preuzima. Po utvrđenju drugostepenog suda osnivački kapital DD „Kolubara osiguranje“ su obezbedili novi osnivači, a novoosnovano preduzeće je imalo samo pravo upravljanja na sredstvima koja su bila u posedu organizacionog dela preduzeća - filijale ZOIL „Sarajevo“ u Beogradu. Prema Uredbi o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike BiH, Republike Hrvatske i Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 6/92 i 51/92) delovi preduzeća sa sedištem na teritoriji navedenih republika mogli su da se organizuju samo kao preduzeća u društvenoj svojini. Organizovanje delova preduzeća čije je sedište na teritoriji drugih republika po navedenoj Uredbi ne predstavlja statusnu promenu. O tom organizovanju odluku nije donelo ZOIL „Sarajevo osiguranje“, niti je o preuzimanju imovine i sredstava zaključen ugovor. Navedena filijala u Beogradu nije imala svojstvo pravnog lica ( člana 34.stav 2. tada važećeg Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica objavljenog u „Službeni list SFRJ“ br. 17/10), već je u pravnom prometu istupala u ime i za račun pravnog lica čiji je organizacioni deo bila.

U konkretnom slučaju, o konstituisanoj obavezi prethodnika tužioca prema tuženom govore isprave o sudskom poravnanju zaključenom 16.10.1992. godine kojim se DD „Kolubara osiguranje“ Beograd obavezalo da ovde tuženom isplati izgubljenu zaradu i plaća rentu, kao i kasnije doneta presuda na osnovu priznanja od 11.04.2000. godine prema DD „Kolos osiguranju“ o obavezi plaćanja rente ovde tuženom u visini opredeljenoj prema određenim parametrima navedenim u toj presudi. Tužilac je pravni sledbenik ovih osiguravajućih društava.

Pravo tuženog na rentu, priznato sudskom odlukom je stečeno pravo koje može biti ukinuto samo iz razloga propisanih u članu 196. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 196. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu, a može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. Sa štetnikom se izjednačava lice koje je obavezano da plaća rentu. U ovom slučaju, to je „Kolos osiguranje“ iz Beograda kao obveznik po pravnosnažnoj presudi od 11.04.2000. godine (pravni prethodnik tužioca).

Za ukidanje rente zahteva se da su znatnije promenjene okolnosti u odnosu na one koje su postojale u vreme donošenja ranije presude o dosudi rente.

U ovoj pravnoj stvari prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio, na osnovu činjenica koje je utvrdio putem veštačenja i čijom je ocenom zaključio da tužilac nije dokazao ispunjenje navedenog uslova za ukidanje rente tuženom. Drugostepeni sud je na osnovu dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka Milana Mandića došao do drugačijeg zaključka o osnovanosti tužbenog zahteva, prihvatanjem obračuna prema kojem je iscrpljena vrednost preuzete imovine od filijale u Beogradu pravnog lica ZOIL „Sarajevo“, isplatama naknada šteta po polisama tog izdavaoca (prema popisu izvršenih isplata naknade šteta nominalno je na dan 20.12.2004. godine isplaćeno 63.527.844,00 dinara, što revalorizovano na dan podnete tužbe 23.12.2008. godine iznosi 95.374.225,14 dinara), i pri tom imao u vidu da je veštak naveo da relevantnu vrednost preuzetog nije moguće utvrditi ni iz Odluke o osnivanju „Kolubara osiguranje“DD, niti iz bilansa uspeha za 1991.godinu, odnosno period prve polovine 1992.godine, kao i da nije imao prateću dokumentaciju u vezi potvrde Republičke agencije za procenu vrednosti društvenog kapitala o proceni vrednosti društvenog kapitala na dan 01.01.1992. godine u iznosu od 156.694.461,00 tadašnjih dinara, čija revalorizovana vrednost na dan 23.12.2008.godine iznosi 54.456.272,19 dinara (potvrda izdata radi izmene vrednosti u poslovnim knjigama i usklađivanja podataka o vrednosti društvenog kapitala sa procenjenom vrednošću, sa napomenom da se odnosi na imovinu „Sarajevo osiguranje“ d.d. Sarajevo Filijala Beograd). Uz zaključak da je visina realizovanog imovinskog efekta preuzete imovine i sredstava iscrpljena isplaćenim štetama na dan podnete tužbe u ovoj parnici i da to predstavlja promenjenu okolnost u smislu odredbe člana 196. ZOO zbog koje tužilac nije više u obavezi da tuženom isplaćuje rentu, drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Za odluku o tužbenom zahtevu za ukidanje obaveze plaćanja rente ustanovljene sudskom odlukom, nisu od značaja činjenice o vrednosti preuzetih sredstava i imovine od filijale u Beogradu ZOIL „Sarajevo“ po Odluci o osnivanju pravnog prethodnika tužioca i o tome da li je isplatama šteta ta vrednost iscrpljena. Te okolnosti su mogle biti od značaja za konstituisanje obaveze, ali u situaciji kada je pravnosnažnom presudom obaveza konstituisana na strani prethodnika tužioca značaj ne uživaju. Za ukidanje obaveze plaćanja naknade štete od strane tužioca „Sava osiguranje“ ADO tuženom AA iz ... u vidu mesečne rente, ustanovljene presudom koja glasi na pravnog prethodnika tužioca „Kolos osiguranje“ Beograd, uopšte nije od značaja kako je obezbeđen osnivački kapital tog privrednog društva.

U konkretnom slučaju, radi se o zahtevu za ukidanje rente konstituisane sudskom presudom donetom prema DD „Kolos osiguranje“ u 2000.godini, kao pravnom prethodniku tužioca koji odgovara za ispunjenje obaveze svom svojom imovinom, bez obzira na njene izvore.

Zato, po nalaženju Vrhovnog suda, tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari nije osnovan. Imajući u vidu da iz razloga koji su ovde navedeni, tužilac nije dokazao da je za ukidanje rente tuženom nastupio uslov propisan članom 196. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepena presuda preinačena i odlučeno kao u izreci.

Tužilac je parnicu izgubio i kod takvog ishoda spora, na osnovu člana 153. stav 1. ZPP tuženom pripada naknada troškova postupka na teret tuženog. Pored troškova dosuđenih prvostepenom presudom, tužiocu pripada naknada troškova žalbenog i revizijskog postupka u opredeljeno traženim iznosima u skladu sa odredbama člana 154. i 163. stav 1. do 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković