Drugostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza, zaključio da tužena banka nije raskinula ugovor o kreditu od 02.06.2009. godine u skladu sa odredbom člana 1067. ZOO, pa kako je tužena propustila da pokrene postupak skidanja blokade sa računa ortačkog društva što je imalo za posledicu insolventnost društva, to je nezakonitim postupanjem prouzrokovala tužiocu štetu u vidu izgubljene dobiti, uz doprinos tužilaca AA i BB šteti sa 20%, zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev, dok je zahtev za naknadu materijalne štete na ime vrednosti mašina i nepravilno obračunate kamate odbijen, jer tužioci nisu dokazali da su kao svoje uloge u ortačko društvo uneli mašine, a iznos obračunate kamate može biti od značaja na utvrđivanje ukupne visine duga društva prema banci. Zbog nesavesnog postupanja tužene prilikom prodaje hipotekarne nepokretnosti tužbeni zahtev VV je delimično usvojen i obavezana tužena na isplatu razlike između stvarne tržišne vrednosti nepokretnosti založnog dužnika tužioca VV i visine obaveze društva po kreditu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Drugostepeni sud zaključak o osnovu odgovornosti tužene zasniva na nalazu veštaka ekonomsko finansijske struke dr Predraga Stančića da ekonomski posmatrano nije postojao razlog za zadržavanje blokade nakon 13.08.2009. godine i konstatacije da je banka propustila da obavesti tužioce da izvrše uplatu sredstava za deblokadu računa. Međutim, prednje nije dovoljno za zaključak o odgovornosti i postojanju protivpravnog postupanja tužene, s obzirom da je drugostepeni sud propustio da utvrdi bitne činjenice u vezi sa postupkom deblokade računa sa aspekta primene odredaba člana 47. – 49. tada važećeg Zakona o platnom prometu („Službeni glasnik RS“, br.43/2004, 62/2006, 111/2009) i Odluke o načinu sprovođenja prinudne naplate sa računa klijenta („Službeni glasnik RS“, br.58/2004 sa izmenama i dopunama). Tužena je odobrila ortačkom društvu 02.06.2009. godine novi ugovor o kreditu u cilju refinansiranja postojećih kreditnih zaduženja, pa je u sklopu ove činjenice bilo potrebno utvrditi da li je postupak refinansiranja obuhvatalo istovremeno pokretanje ranije deblokade računa, po čijem zahtevu je takav postupak trebalo da se pokrene i u kom roku. Stoga, imajući u vidu propise koji su regulisali pitanje postupka deblokade računa, ali i načelo savesnosti i poštenja (člana 12. ZOO), zabrane zloupotrebe prava (član 13 ZOO) i prouzorokovanja štete (član 16 ZOO), drugostepeni sud je propustio da utvrdi obaveze stranaka u postupku deblokade i shodno tome da li je izostalo ponašanje u skladu sa navedenim normama i dužnom pažnjom.

Ukoliko je postupanje banke u postupku deblokade računa bilo suprotno njenim obavezama i dobroj poslovnoj politici potrebno je dalje utvrditi da li je takvo ponašanje banke adekvatan uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Ovo pitanje treba razmotriti i u odnosu na eventualno postojanje i drugih blokada računa, s obzirom da tužilac VV ostavlja mogućnost da je postojala i blokada drugih pravnih subjekata.

Tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti tužioci zasnivaju na navodima da je ortačko društvo zbog nemogućnosti poslovanja preko računa zbog postojanja blokade, bilo onemogućeno da obavlja redovan posao tako da je došlo do otkazivanja ugovorenih poslova (ugovora sa DOO „Viza Prom“ od 10.05.2009. godine sa aneksom ugovora od 14.12.2009. godine, ugovora sa „Garant kompani“ od 30.07.2009. godine, ugovora sa SZTR „Žar“ od 17.12.2010. godine). Međutim, nakon blokade iz februara 2009. godine, ortačko društvo je nastavilo da postoji i plaćanje je vršilo preko računa drugih firmi (preduzeća „Viza Prom“, „Batom MM“, „Jovanča kartoni“, „Žar“) putem asignacija, zatim putem kompenzacija, pa je kod ovakvog plaćanja ostalo neutvrđeno u kojoj meri je blokada računa uticala na poslovanje društva i da li je umanjenje dobiti društva isključivo u vezi sa blokadom računa društva ili su postojali i drugi razlozi, imajući u vidu i dopunu nalaza veštaka Predraga Stančića od 15.08.2012. godine da ne može da se izjasne da li je blokada od strane tužene na računu društva bila jedini razlog pokretanja stečaja.

Postojanje blokade računa ortačkog društva iz februara 2009. godine, ukazuje na probleme u poslovanju ortačkog društva u tom trenutku, pa pitanje visine izgubljene dobiti treba utvrditi sagledavajući uslove privređivanja i poslovanja društva u periodu pre blokade i dobit koju je društvo ostavarivalo. Ugovor od 02.06.2009. godine je zaključen, jer društvo nije izvršavalo ranije preuzete obaveze po zaključenim kreditima. Kako su pojedini ugovori, čije obaveze po iznetim tvrdnjama društvo nije moglo da ispoštuje, zaključeni neposredno posle blokade iz februara 2009. godine, a pre ili neposredno posle ugovora o refinansiranju, ostalo je neutvrđeno koji su bili razlozi za raskid ugovora i da li je i koliko postojeća blokada računa uticala na raskid ugovora imajući u vidu iskaz tužioca BB i VV da je društvo i nakon blokade nastavilo da posluju i radi za mnoge firme, a da je plaćanje pojedinih obaveza vršeno preko računa drugih pravnih lica,

Ortačko društvo je ugovorom zaključenim sa tuženom bankom 02.06.2009. godine, preuzelo na sebe obavezu vraćanja kredita u ratama , a tačkama 16 i 17 Opštih uslova predviđeno je diskreciono pravo banke da objavi povredu ugovora od strane dužnika, u kom slučaju će se sva potraživanja odmah smatrati dospelim i plativim, da je 17.09.2010. godine banka donela odluku o povredi ugovora i proglašenju dospelosti, jer su postojale neizmirene obaveze društva i dana 22.10.2010. godine o tome obavestila društvo, pa je kod navedenog ostalo neutvrđeno da li je banka, kako to zaključuje druostepeni sud, imala obavezu da obavesti društvo da je prvi anuitet dospeo na naplatu, kao i da nije isplaćen deo kamate. Naime, ugovor o kreditu po redovnom toku stvari prati, između ostalog, i plan otplate kredita koji se predaje klijentu, što je zahtevalo utvrđenje da li su predstavnici ortačkog društva u konkretnom slučaju u svakom momentu znali za svoju obavezu i njenu visinu i ako jesu od kakvog je to značaja u pogledu izvršenja ugovornih obaveza, a shodno tome i da li je ponašanje banke bilo u skladu sa preuzetim obavezama, ali i dobrom poslovnom politikom banke kao finasijske organizacije. Takođe, izostalo je utvrđivanje činjenica u pogledu postojanja uzročne veze između proglašenja dospelim celog kredita dana 17.09.2010. godine i nemogućnosti ortačkog društva da ispoštuje obaveze po ranije zaključenim ugovorima.

U pogledu tužbenog zahteva za naknadu štete u visini razlike između tržišne cene stambenog objekta tužioca VV, koji je bio predmet založnog prava i iznosa koji je predstavljao kupoprodajnu cenu ostvarenu putem neposredne pogodbe sa kupcem, izostalo je utvrđenje činjenica za zaključak da postoji odgovornost tužene za naknadu štete. Da bi neko bio odgovoran za štetu, između njegove radnje i štete treba da postoji uzročna veza i šteta treba da bude rezultat ponašanja lica kome se ona pripisuje, što je drugostepeni sud propustio da utvrdi, s obzirom da postojanje znatne razlike između tržišne vrednosti objekta utvrđene od strane veštaka u postupku neposredne pogodbe i tržišne vrednosti objekta u parničnom postupku ne znači samo po sebi da je do ove razlike došlo kao rezultat ponašanja tužene u postupku neposredne prodaje. Tužena je, prema nalaženju drugostepenog suda, ispoštovala proceduru propisanu relevantnim odredbama Zakona o hipoteci, izvršena je procena tržišne vrednosti objekta pre prodaje i procena nije dovedena u pitanje, pa je zaključak drugostepenog suda o odgovornosti tužene za naknadu štete doveden u sumnju. Dalja konstatacija drugostepenog suda o nesavesnom ponašanju tužene, s obzirom na iznos razlike između stvarne tržišne vrednosti nepokretnosti i ukupne obaveze društva na dan proglašenja kredita dospelim, ne daje osnov za prednji zaključak upravo i zbog činjenice da je tužena ispoštovala proceduru propisanu relevantnim odredbama Zakona o hipoteci.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će utvrditi bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava na koje je ukazano ovim rešenjem. Nakon što razjasni da li je postupanje tužene banke u odnosu na deblokadu računa ortačkog društva bilo u skladu sa zakonskom regulativom i dobrom poslovnim običajima i ponašanje tužilaca u odnosu na deblokadu računa, kod činjenice da su nesumnjivo bili upoznati sa postojanjem blokade računa, utvrdiće da li između eventualnog protivpravnog ponašanja tužene banke i izmakle dobiti na koju tužioci ukazuju u ovom postupku postoji uzročna veza i da li je to isključivi razlog za štetu koju tužioci potražuju. Takođe će u skladu sa utvrđenim ponovo oceniti zahtev za naknadu materijalne štete u preostalom delu, kao i primenu pravila o teretu dokazivanja kod nalaza veštaka ekonomsko-finansiske struka da su založene mašine vlasništvo ortačkog društva, ali i pravo banke da obračunava kamatu u skladu sa ugovorom nakon proglašenja kredita dospelim. U pogledu potraživanja tužioca VV, utvrdiće da li postoji uzročna veza između radnji tužene i štete koju tužilac potražuje, kod postojanja nalaza veštaka u odnosu na tržišnu vrednost nepokretnosti datog u tom postupku.

Pošto oceni i ostale navode iz revizije i odgovore na reviziju u pogledu i drugih spornih pitanja, drugostepeni sud će doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od konačnog rešenja ove pravne stvari.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić