Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji, zbog pogrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bivši radnik i akcionar „Slap group-Fabrika Čačak“ ad Beograd, nad kojom je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 4558/10 od 27.10.2010. godine otvoren stečaj. Od svog osnivanja do donošenja rešenja Trgovinskog suda u Čačku Fi 403/03 od 16.06.2003. godine pravni prethodnik tužiočevog poslodavca bio je registrovan sa isključivo društvenim kapitalom, a od 16.06.2003. godine upisan je društveni i akcijski kapital. Rešenjem Agencije za privredne registre BD 522/05 od 14.03.2005. godine, kao osnivači Društva upisani su društveni kapital sa 43,88% i akcijski kapital sa 56,12% posle čega je rešenjem BD 83921/05 od 05.08.2005. godine registrovana promena podataka tako što je brisan društveni kapital, kao jedini osnivač upisan akcijski kapital i puno poslovno ime „„Slap group-Fabrika Čačak“. Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 22.11.2007. godine raskinut je dana 20.07.2009. godine odlukom Agencije za privatizaciju i 70% društvenog kapitala preneto je Akcijskom fondu.

Tužilac nije naimirio svoje potraživanje iako je prema izveštaju stečajnog upravnika od 27.12.2019. godine po prijavi potraživanja broj 140 njegovo potraživanje zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja St. 4558/10 od 10.03.2011. godine ono u prvom isplatnom redu priznato u iznosu od 60.006,48 dinara na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, a zaključkom St. 4558/10 od 10.03.2011. godine, izmenjenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 4558/10 od 12.03.2013. godine ono priznato u iznosu od 673.467,57 dinara u trećem isplatnom redu po osnovu duga na ime neisplaćenih dividendi i raspoređene, a ne- isplaćene dobiti.

Pravosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 345/18 od 16.04.2018. godine usvojen je prigovor predlagača – bivših radnika akcionara i njihovih pravnih sledbenika i utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku vođenom pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem St. 4558/10, naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika „Slap group-Fabrika Čačak“ ad Beograd i da u roku od 30 dana izvesti predsednika tog suda o konkretno preduzetim merama.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St. 4558/10 tužiocu isplati iznos od 733.474,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, sa obrazloženjem da tužena snosi odgovornost za neostvarivanje prava iz radnog odnosa prema dužnicima koji su bili društveno preduzeće, jer je vođenje stečajnog postupka bilo nedelotvorno, pa se u nepreduzimanju adekvatnih i efikasnih mera u cilju razrešenja spornih imovinsko- pravnih odnosa koji bi vodili zaključenju stečajnog postupka, odnosno u propustima od strane stečajnog organa sastoji uzročno-posledična veza između radnji organa tužene i štete koju tužilac trpi u visini iznosa potraživanja priznatog, a ne- isplaćenog u stečajnom postupku.

Međutim, revizijom tužene se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

Članom 58. Ustava Republike Srbije propisano je pravo na mirno uživanje imovine. Članom 1. Protokola uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo svakom fizičkom i pravnom licu na neometano uživanje svoje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima materijalnog prava.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, članom 31. propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, a pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U predmetima u kojima se vodi postupak, zakonska zatezna kamata na potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama protiv dužnika – društvenih preduzeća obračunava se do dana otvaranja stečajnog postupka u skladu sa zakonskim rešenjem iz Zakona o stečaju iz 2009. godine. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, nužno je utvrđivati uzročno – posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne mere u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Odredbom člana 14. Zakona o radu propisano je da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

U konkretnom slučaju, predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja preduzeća „Slap group-Fabrika Čačak“, utvrđenog rešenjem Privrednog suda u Beogradu 4R St 345/18 od 16.04.2018. godine, u visini nenaplaćenog novčanog potraživanja na ime neisplaćene dividende i po osnovu neisplaćene dobiti za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu.

Imajući u vidu da se deo potraživanja naknade materijalne štete u konkretnom slučaju odnosi na raspoređenu dobit, kao profit poslodavca, a deo na dividende, kao prihod od kapitala, koja potraživanja ne predstavljaju potraživanje iz radnog odnosa već komercijalno potraživanje, u kom slučaju je nezavisno od okolnosti što je u vreme otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 4558/10 od 27.10.2010. godine tužiočev poslodavac bio u većinskom društvenom kapitalu sa udelom države od 70%, neophodno ispitati strukturu kapitala u vreme nastanka tužiočevog potraživanja i okolnost da li je dužnik u trenutku pokretanja stečajnog postupka imao dovoljno novčanih sredstava u imovini da postojećim redosledom isplate tužilac može da naplati svoje potraživanje, što bi eventualno bilo osujećeno neefikasnim postupanjem suda, odnosno nepreduzimanjem delotvornih mera u cilju naplate, propisanih odgovarajućim zakonom koji reguliše izvršni postupak.

Osim toga, iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja sledi da deo tužiočevog potraživanja u visini od 60.006,48 dinara predstavljaju doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa kako je njihova uplata Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja obaveza poslodavca, potrebno je da prvostepeni sud razmotri postojanje aktivne legitimacije tužioca za isticanje tužbenog zahteva za isplatu navedenog iznosa tužiocu lično.

Kada imajući u vidu date smernice u ponovnom postupku upotpuni činjenično stanje, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu i troškovima postupka.

Saglasno izloženom, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković