O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ivanjici P 207/2019 od 22.01.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi BB, VV i GG, svi iz ..., da tužiocu AA iz ..., na ime naknade materijalne štete solidarno isplate, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 80.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 686.000,00 dinara, sve sa zakonskom kamatom počev od 22.01.2021. godine pa do isplate.

Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, pored dosuđenog iznosa u stavu prvom izreke ove presude, solidarno isplate, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 920.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšteživotne aktivnosti iznos od još 514.000,00 dinara, sve sa zateznom kamatom počev od 22.01.2021. godine, kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u vidu mesečne rente solidarno isplaćuju iznos od 5.753,40 dinara mesečno počev od 10.08.2017. godine pa do 10.12.2049. godine, do 24. u mesecu za mesec koji se plaća, a ukoliko padnu u docnju sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. u mesecu za mesec za koji se plaća pa do konačne isplate, s tim što će dospele, a neisplaćene rate isplatiti odjednom. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da tužiocu na ime izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti za vremenski period počev od 09.07.2010. godine do 10.08.2017. godine, solidarno isplate iznos od 489.039,00 dinara sa zakonskom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od po 5.753,40 dinara počev od 25. u mesecu za mesec koji se plaća, kao neosnovan. Stavom petim izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 754.815,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1190/21 od 05.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca i tuženih VV i GG i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, kao i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti isplate iznos od još 514.000,00 dinara, sve sa zateznom kamatom počev od 22.01.2021. godine. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, kao i u stavu trećem, četvrtom i petom izreke, tako da je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezani da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, solidarno isplate, pored iznosa od dosuđenog stavom prvim izreke prvostepene presude i iznos od još 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.01.2021. godine pa do isplate; odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pored dosuđenog iznosa u stavu drugom izreke ove presude solidarno isplate na ime prtrpljenih fizičkih bolova iznos od još 720,000,00 dinara; usvojen je tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u vidu mesečne rente solidarno isplaćuju iznos od 5.753,40 dinara mesečno počev od 22.01.2021. godine, kao dana presuđenja pa do 10.12.2049 godine, do 24. u mesecu za mesec za koji se plaća, a ukoliko padnu u docnju sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. u mesecu za mesec za koji se plaća, pa do konačne isplate, s tim što će dospele a neisplaćene rate isplatiti odjednom, dok je za potraživanje naknade materijalne štete zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u vidu mesečne rente za period od 10.08.2017. godine do 22.01.2021. godine tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan; usvojen je tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu na ime izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti za vremenski period počev od 09.07.2010. godine do 10.08.2017. godine solidarno isplate iznos od 489.039,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.01.2021. godine, kao dana presuđenja; odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu plate zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne mesečne iznose od po 5.753,40 dinara, počev od 25. u mesecu za mesec za koji se plaća kao neosnovan; obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 1.016.190,00 dinara,

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao o posebnoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena u odnosu na preinačujući deo izreke pobijane presude, zbog čega u tom delu nisu razmatrani uslovi za primenu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu izreke kojim je tužbeni zahtev usvojen, pa je ocenio da izjavljena revizija nije osnovana.

U prvostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 16.01.2007. godine dogodila se tuča u kojoj je učestvovalo više lica, a nakon koje je tužilac zadobio teške telesne povrede bliže opisane u obrazloženju presude. Nakon povređivanja tužilac je primljen u Zdravstveni centar Čačak na Odeljenje intenzivne nege gde je urađen CT glave i tužilac je odmah upućen na dalje lečenje u Klinički centar Kragujevac, Odeljenje neurohirurgije. Istog dana tužilac je operisan – izvršena je intervencija uklanjanja hematoma. Tužiocu je, zbog lokalne komplikacije u vidu odumiranja tkiva operativne rane, u lokalnoj anesteziji odstranjeno tkivo 04.02. i 06.02.2007. godine i tužilac je otpušten kući. Na Odeljenju neurohirurgije KBC Kragujevac tužilac je lečen u periodu od 16.01.2007. godine do 06.07.2007. godine, a kasnije je lečenje nastavljeno ambulatno, kontrolisano od strane neurohirurga, a zbog psihičkih smetnji tužilac je lečen i psihijatrijski u periodu od 18.07.2007. godine do 26.03.2008. godine, da bi psihijatrijsko lečenje tužioca bilo zaključeno 26.03.2008. godine.

Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Guči K.br.75/07 od 12.09.2008. godine prvotuženi BB, kao okrivljeni u navedenom predmetu, oglašen je krivim zbog učestvovanja u tuči koja se dogodila 16.01.2007. godine kada je naneo tešku telesnu povredu kojom je doveden u opasnost život ovde tužioca, a na način bliže naveden u obrazloženju presude. Istom presudom tuženi GG i VV oglašeni su krivim za učestvovanje u tuči u kojoj su više puta tužioca udarili rukama i nogama po telu, pri čemu je on pao na asfalt i tom prilikom zadobio više teških i laku telesnu povredu, nakon čega su se svi učesnici tuče udaljili sa lica mesta u raznim pravcima, a oštećni – ovde tužilac ostao je na licu mesta sa povredom opasnom po život.

Zbog zadobijenih povreda tužilac je trpeo fizičke bolove i strah u intenzitetu i trajanju bliže navedenim u veštačenjima od strane veštaka hirurga i veštaka neuropsihijatra, a trajno umanjenje životne aktivnosti, na osnovu usaglašenog nalaza i mišljenja veštaka hirurga i veštaka neuropsihijatra, kod tužioca iznosi 20% zbog prisutnih trajnih posledica koje se ogledaju u postojanju hroničnog moždanog psihoorganskog psihosindroma koji se definiše kao mentalni poremećaj uzrokovan ili udružen sa oštećenjem funkcije mozga sa simptomima i znacima koje se definišu u dve grupe, i to poremećaj kognitivnih funkcija i poremećaj emocija. Veštačenjem od strane veštaka specijaliste medicine rada utvrđeno je da tužilac ima umanjenje radne sposobnosti zbirno, u iznosu od 41,25%, a zbog specifičnosti za posao koji tužilac obavlja umanjenje radne sposobnosti iznosi 25%. Tužilac je rođen ... godine, u vreme povređivanja imao je ... godine, po zanimanju je ..., zaposlen u SZR „...“ na radnom mestu ..., dok je neposredno pre povređivanja bio i ..., a nakon štetnog događaja radi na ... . Naime, zbog posledica koje je pretrpeo povređivanjem, a imajući u vidu da je rad u firmi SZR „...“ vezan za proizvodnju ..., tužilac sada obavlja poslove ... .

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je utvrdio pravičnu novčanu naknadu tužiocu za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 80.000,00 dinara i za umanjenje životne aktivnosti u iznosu od 686.000,00 dinara, s tim što je obavezao sve tužene da tužiocu štetu naknade solidarno, jer je prvotuženi oglašen krivim za krivično delo teška telesna povreda, a drugotuženi i trećetuženi za krivično delo učestvovanja u tuči, povrede koje su tužiocu nanete su u isključivoj uzročno posledičnoj vezi sa radnjama prvotuženog, ali i drugotuženog i trećetuženog zbog načina na koji je izvršeno krivično delo, jer su i oni učestvovali u fizičkom napadu na tužioca i više puta ga udarali rukama i nogama po telu. Ostali deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u vidu mesečne rente i na ime izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti za period od 09.07.2010. godine do 10.08.2017. godine, prvostepeni sud je odbio smatrajući da ne postoji razlika u zaradi koju je tužilac ostvarivao pre i nakon povratka na posao, a posle povređivanja, i vremena provedenog na bolovanju u trajanju od 18 meseci.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u vezi solidarne odgovornosti tuženih, ali je smatrao da je visina naknade nematerijalne štete za pretrp ljene fizčke bolove prenisko određena, ta je istu povećao i dosudio iznos od još 200.000,00 dinara. Takođe, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u vidu mesečne rente počev od 22.01.2021. godine kao dana presuđenja pa do 10.12.2049. godine u iznosu od 5.735,40 dinara mesečno, kao i tužbeni zahtev na ime izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti za vremenski period počev od 09.07.2010. godine do 10.08.2017. godine.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo smatrajući da su tuženi solidarno odgovorni za štetu koju je tužilac pretrpeo u smislu člana 206. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilno je drugostepeni sud, primenom odredbi člana 188. i člana 195. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i veštačenje od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrdio da postoji razlika između zarade koju je tužilac ostvarivao i koju sada ostvaruje u iznosu od 5.753,40 dinara, s obzirom na nemogućnost obavljanja posla koji je obavljao pre povređivanja i posla koji sada obavlja. Takođe, nalazom i mišljenjem veštaka je utvrđena visina materijalne štete na ime izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti za vremenski period počev od 09.07.2010. godine do 10.08.2010. godine, pa je drugostepeni sud pravilno obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade i ovu štetu.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 206. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima koja podrazumeva nemogućnost da se utvrdi koji je od trojice tuženih prouzrokovao štetu, jer su trojica tuženih oglašeni krivim za različita krivična dela, svako od njih je pojedinačno i individualno odgovoran za protivpravne radnje i moguće je da se utvrde udeli u doprinosima nastanku štete. Na osnovu krivične presude, ali i dokaza izvedenih u parničnom postupku utvrđeno je da su sva trojica tuženih napali tužioca i udarali ga rukama i nogama po telu, pri čemu je tužilac pao na asfalt i tom prilikom zadobio više teških i laku telesnu povredu. U tom slučaju nije moguće utvrditi udele tuženih, kao učesnika u tuči u kojoj je tužilac zadobio telesne povrede, pa postoji njihova solidarna odgovornost za štetu koju je tužilac pretrpeo. Čak i da postoji mogućnost utvrđivanja različitih udela tuženih u nastanku štete sud iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke nije mogao na pouzdan način da utvrdi te udele, već je o tome trebalo da se izjasne upravo veštaci medicinske struke, a takav predlog tuženi u toku postupka nisu istakli, pa s obzirom da je tuženom ovde revidentu, teret dokazivanja njegovog manjeg udela u šteti koju je tužilac pretrpeo, navodi revizije u tom smislu ne utiču na pravilnost i zakonitost pobijane presude. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o paričnom postupku.

U preostalom, potvrđujućem delu izreke pobijane presude, tuženi je reviziju izjavio zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o tom delu revizije odluči kao o posebnoj reviziji, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 404. stav 1. ZPP posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene matrijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP Zakona o parničnom postupku, jer ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete za fizičke bolove koje je tužilac pretrpeo radnjama tuženih, u tuči u kojoj su mu svi tuženi naneli telesne povrede. Imajući u vidu sadržinu pravne zaštite i razloge donošenja pobijane presude Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena. Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog potvrđujućeg dela izreke drugostepene presude je 766.000,00 dinara. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 23.04.2009. godine, a preinačena 03.11.2017. godine, kada je vrednost 1 evra iznosila 118,8253 dinara, vrednost iznosa od 766.000,00 dinara predstavlja iznos od 6.446,43 evra, pa pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na troškove tog postupka, koje je tražio i opredelio u reviziji, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić