Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, saglasno odredbi člana 408. ZPP. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. člana 374. ZPP na koju se revizijom ukazuje, dok se ostalim navodima revizije ne ukazuje na povrede postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih bi se revizija mogla izjaviti. Revizija neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka u vezi sa ocenom izvedenih dokaza i na to da je sud navodno utvrdio činjenično stanje samo na osnovu jednostranog mišljenja centra za socijalni rad, ne primenjujući istražno načelo na koje su ovlašćeni u ovakvoj vrsti postupka. Suprotno ovakvim navodima, sudovi su činjenično stanje odlučno za primenu materijalnog prava utvrdili ne samo na osnovu izveštaja organa starateljstva pribavljenog u skladu sa ovlašćenjem iz člana 286. Porodičnog zakona, već i na osnovu drugih pisanih dokaza i iskaza stranaka.

Parnične stranke su bile u braku od 30.09.2017. do 13.12.2020. godine, tokom čijeg trajanja je rođen njihov sin 23.06.2018. godine, koji je po razvodu braka poveren tuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava. Odnosi između parničnih stranaka poremetili su se ubrzo nakon venčanja, njihova zajednica života prestala je još pre rođenja deteta, i tokom vremena njihovi konflikti su se usložnili i produbili, naročito prilikom susreta tužioca sa maloletnim sinom. Tužilac je protiv tužene podnosio brojne prijave organu starateljstva i policiji: da mu je 06.02.2019. godine, među njegovim stvarima koje mu je predala, ostavila i tuđ kuhinjski nož, da je prilikom preuzimanja deteta 07.07.2019. godine krenula za njim, uzela dete i udaljila se, da ga onemogućava u održavanju ličnih odnosa sa detetom jer ga je u jednoj takvoj prilici upitala da li ga boli glava i zapretila mu da će ga boleti, a da je on u njenom stanu video lovačku pušku za koju pretpostavlja da je pripadala njenom ocu (prijava policiji od 08.03.2020. godine), a 14.07.2020. godine je hodala za njim i detetom dozivajući dete. Tužena je tužioca prijavila policiji 22.03.2019. godine kada ju je šutnuo na javnom mestu. Za svaki od ovih događaja dežurni tužilac je ocenio da se ne radi o radnjama u kojima bi bilo sadržano obeležje krivičnog dela za koje se gonjenje preuzima po službenoj dužnosti. Tužilac je od rođenja deteta svraćao kod tužene u različito vreme i često nenajavljen i u tim prilikama zahtevao da tužena prekine sa svim što čini da bi mu dovela dete, na viđanje sa detetom dolazio je s rođacima i s njima je vređao. Tužilac ima izrazito burne reakcije, galami, viče, preti tuženoj prijavama policiji (tako je bilo kada tužena nije odvela dete na viđanje sa tužiocem, jednom nakon određivanja privremene mere koju tužena nije primila, drugi put kada je bila na simpozijumu, a treći put kada je dete bilo bolesno o čemu je obavestila tužioca). Ovakvim svojim ponašanjem tužilac zastrašuje tuženu i dovodi je do stanja u kome se ona neprestano proverava u strahu od onoga što bi tužilac mogao da preduzme protiv nje.

Nižestepeni sudovi pravilno su okarakterisali ponašanje tužioca kao nasilje u porodici, u smislu člana 197. Porodičnog zakona, kojim se ugrožava duševno zdravlje i spokojstvo tužene kao razvedenog supružnika i, primenom odredbe člana 198. stav 2. tačka 5. istog zakona, odredili meru zaštite od nasilja kojom će se preduprediti novo nasilje prema tuženoj, iz kojih razloga se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Navodi revizije o tome da kod tužene nikada nije postojala nijedna povreda koju joj je tužilac naneo u kritičnim situacijama ukazuje na to da tužilac nasilje izjednačava sa fizičkim nasiljem bez uvida u to da je odredbom člana 197. Porodičnog zakona propisano da nasilje u porodici, u smislu tog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava ne samo telesni integritet, već i duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Ponašanje tužioca, kao i subjektivni osećaj tužene kao žrtve nasilja, koji se neminovno procenjuje, ukazuju da ponašanje tužioca odstupa od normalnog ophođenja i komuniciranja među članovima porodice i predstavlja akt psihičkog i fizičkog nasilja zbog koga je bilo celishodno odrediti mere zabrane daljeg uznemiravanja tužene, jer se time sprečava mogućnost stvaranja sličnih konfliktnih situacija. Izrečena mera jeste odgovarajuća, svrsishodna i delotvorna, jer ima i preventivno dejstvo, pošto opominje i upozorava tužioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo.

Kako u konkretnom slučaju ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić