Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju sa predlogom da se revizija odbije kao neosnovana i tuženi obaveže na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Oba nižestepena suda su na osnovu pisanih dokaza utvrdili da su tuženi kao prodavac i sada pokojni BB (umro ...1999. godine) kao kupac zaključili 14.10.1997. godine ugovor o kupoprodaji garažnog mesta površine 13m2 u niskom prizemlju objekta .., blok .., u ulici ... broj .. u ... . Potpisi ugovarača na ovom ugovoru nisu overeni kod suda. Stranke su ugovorile fiksnu cenu u iznosu od 16.005,60 dinara, pod uslovom da bude plaćena do 20.01.1997. godine, kao i da će se u slučaju neispunjenja obaveze plaćanja cene ugovor smatrati raskinutim i uplaćena sredstva vratiti kupcu, ukoliko aneksom ne bude drugačije ugovoreno. U knjigovodstvenoj evidenciji tuženog evidentirane su dve uplate kupca, od 16.10.1997. godine i 04.11.1997. godine, u ukupnom iznosu od 6.005,60 dinara. Nakon kupčeve smrti za naslednika garažnog mesta oglašen je njegov sin VV, a posle njegove smrti (...2001. godine) tužilja je oglašena za naslednika garažnog mesta.

Iskaze saslušanih svedoka koji su tvrdili da je sada pokojni tužiljin otac isplatio u potpunosti cenu garažnog mesta, prvostepeni sud nije prihvatio sa obrazloženjem da oni nemaju neposrednih saznanja o toj činjenici jer nisu bili prisutni prilikom plaćanja cene, a u suprotnosti su sa ostalim dokazima iz kojih proizilazi da je cena isplaćena samo delimično. U pogledu te činjenice prvostepeni sud nije prihvatio ni iskaz tužilje, jer ni ona o toj činjenici nema neposrednih saznanja i jer je nelogično da nema pisanih dokaza o isplati ostatka cene, s`obzirom na tužiljinu tvrdnju da je njen pokojni otac savesno izvršavao obaveze i o svojim poslovima detaljno i precizno vodio računa, tim pre što je članom 4. ugovora bila predviđena dužnost kupca da dostavi potvrdu o izvršenoj uplati.

Polazeći od činjenica utvrđenih pisanim dokazima i uz ovakvu ocenu iskaza tužilje i svedoka prvostepeni sud je, primenom pravila o teretu dokazivanja, izveo zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva. Po stanovištu tog suda, ugovor o kupoprodaji garažnog mesta nije zaključen u formi propisanoj članom 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, broj 43/81), važećeg u vreme njegovog zaključenja, a nisu ispunjeni uslovi za konvalidaciju tog ugovora predviđeni stavom 4. navedenog člana zato što tužilja nije dokazala da je cena isplaćena u celosti ili u pretežnom delu. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi ni za sticanje svojine održajem, predviđeni članom 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer tužilja i njeni prethodnici nisu imali zakonitu državinu zasnovanu na punovažnom pravnom osnovu.

Drugostepeni sud je, nakon rasprave održane u smislu člana 383. stav 4. ZPP, drugačije ocenio iskaze tužilje i svedoka. Po oceni tog suda, njihovi iskazi su u pogledu činjenice isplate cene dati na jasan, uverljiv i iskren način, a iz tih iskaza utvrđeno je da je tužiljinom ocu predat ključ kojim mu je omogućen pristup prostoru u kojem se garažno mesto nalazi. Takvom ocenom ovih iskaza drugostepeni sud je zaključio da je prodajna cena isplaćena u celosti, a na formiranje uverenja o toj činjenici uticalo je i ponašanje tuženog nakon zaključenja ugovora, posebno po isteku roka za uplatu cene. Po nalaženju drugostepenog suda, tuženi nije pokazao volju ni nameru da raskine ugovor i kupcu vrati deo prodajne cene, već mu je predao garažno mesto što je, po članu 6. ugovora, trebalo da učini tek po isplati cene u celosti, a tokom postupka nije pružio logično i prihvatljivo objašnjenje zašto, ako je cena isplaćena samo delimično, nije postupio u skladu sa odredbama ugovora, niti je tražio od tužilje i njenih prethodnika da mu vrati garažno mesto.

Iz tih razloga, nalazeći da su ispunjeni uslovi za konvalidaciju ugovora koji su zaključili pokojni tužiljin otac i tuženi predviđeni članom 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, drugostepeni sud je primenom člana 28. stav 2. i člana 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa utvrdio pravo svojine tužilje po osnovu održaja - postojanja zakonite i savesne državine i proteka roka od 10 godina. Zbog toga je, na osnovu člana 394. tačka 1. ZPP, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda i razloge na kojima je ono zasnovano prihvata i Vrhovni kasacioni sud, zbog čega navode revizije tuženog smatra neosnovanim. Tuženi revizijom pobija utvrđeno činjenično stanje, osporavajući ocene iskaza svedoka i tužilje zato što oni nemaju neposredna saznanja o uplati cene, smatrajući da je tim dokazima data prednost u odnosu na pisane dokaze i da je to u suprotnosti sa jednim od osnovnih načela postupka, da pisani dokazi imaju prednost u odnosu na iskaze svedoka.

Odredbom člana 8. ZPP predviđeno je načelo slobodne ocene dokaza. Prema tom načelu, sud do zaključka o postojanju dokazivane činjenice dolazi po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. U procesnopravnom sistemu kojim vlada ovaj princip ne postoji rang po kojem bi dokazna sredstva jedne vrste imala uvek veću snagu nego sredstva druge vrste, već se snaga dokaznih sredstava vezuje za okolnosti svakog pojedinog slučaja. Tom sistemu suprotna su i pravila po kojima se određene činjenice ne mogu dokazivati određenom vrstom dokaza. Svoj zaključak po pitanju postojanja sporne činjenice sud zasniva ne samo na rezultatu dokaza koji su o njoj izvedeni, već i iz rezultata drugih dokaza i cele rasprave.

Zato nisu osnovani navodi revizije o prednosti pisanog dokaza u odnosu na iskaze svedoka. Odstupanje od toga postoji samo kod javne isprave, koja dokazuje istinitost onoga što se njom potvrđuje ili određuje (član 238. stav 1. ZPP), zbog čega se sud ne upušta u ocenu njene dokazne snage. Javna isprava je ona koju je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti, odnosno preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja. Nejavnom ispravom smatraju se sve isprave koje se ne mogu podvesti pod pojam javne isprave, onako kako je definisan zakonom. Izvod iz knjigovodstvene evidencije tuženog je nejavna dokazna isprava koja je predmet slobodne ocene dokaza, na način kako je to propisano članom 8. ZPP - posebno i u zajednici sa ostalim izvedenim dokazima.

Drugostepeni sud je na osnovu iskaza svedoka i tužilje utvrdio činjenicu da je tužiljin pravni prethodnik prodajnu cenu garažnog mesta isplatio u celosti. Suprotno navodima revizije, sporna činjenica može se utvrđivati kako iskazom svedoka koji o njoj ima neposredno saznanje, tako i iskazom svedoka koji je za tu činjenicu saznao od drugih. U ovom slučaju, svedoci imaju posredna saznanja o uplati cene, ali se detaljno izjašnjavaju o činjenicama koje su u vezi sa tom uplatom - pripremi virmana za bezgotovinsko plaćanje, odlasku pravnog prethodnika tužilje u tadašnju Službu društvenog knjigovodstva, njegov odlazak u prostorije tuženog i dobijanje ključeva od prostora garažnog mesta. Pismena evidencija tuženog o izvršenim uplatama nije ostala izvan ocene dokaza, ali je cenjena u kontekstu i drugih činjenica - predaje ključeva pravnom prethodniku tužilje od prostora u kojem se nalazi garažno mesto (prodavac to ne bi učinio da nije isplaćena cena) i činjenice da od 1997. godine tuženi nije uznemiravao tužilju i njene prethodnike u državini garažnog mesta, a naročito da nije jednostranom izjavom volje raskinuo ugovor o kupoprodaji ako kupac nije izvršio ugovornu obavezu plaćanja cene u celosti, niti je delimično uplaćenu cenu vratio kupcu ako je ugovor bio raskinut po samom zakonu.

Nisu osnovani ni navodi revizije o nedostatku aktivne legitimacije tužilje, jer činjenicu na kojoj je taj navod zasnovan - da je njen otac još za života prodao garažno mesto, nijedna stranka nije istakla do zaključenja glavne rasprave. Poreklo novčanih sredstava kojima je izvršena isplata cene nema uticaja na stranačku legitimaciju, jer ista proizilazi iz ugovornog odnosa tuženog sa tužiljinim pravnim prethodnikom.

Rešenjem o ispravci drugostepene presude nije prekoračen tužbeni zahtev, već je izvršena identifikacija garažnog mesta koje je predmet ovog spora.

U ovom sporu pravilno je primenjeno i materijalno pravo. Pisani ugovor o kupoprodaji garažnog mesta nije zaključen u formi propisanoj članom 4. stav 2. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, ali koji ispunjava sve uslove za konvalidaciju predviđene stavom 4. tog člana predstavlja punovažan pravni osnov za sticanje svojine. Zato je tužiljin otac do svoje smrti imao zakonitu državinu na spornom garažnom mestu, u smislu člana 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a isti kvalitet državine imali su i njegovi sledbenici - sin VV do svoje smrti, a zatim tužilja, u skladu sa članom 30. stav 2. tog zakona. Njihova državina bila je i savesna (član 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), zbog čega su protekom roka dužeg od 10 godina stekli pravo svojine održajem (član 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tužilje za naknadu tih troškova odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić