Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 1169/19 od 03.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da tuženi nemaju pravo službenosti prolaza traktorom, kombajnom, kolima i pešice preko kat.parc. br. .. KO ..., vlasništvo tužilje i da se naloži tuženima da prestanu sa bilo kakavim prolaženjem preko navedene parcele. Stavovima drugim i trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tuženih kojim su tražili da se utvrdi da tuženi imaju pravo službenog prolaza kolima, traktorima, kombajnom i pešice preko kat.parc. br. .. KO ..., svojina tužilje, službenim putem širine 3,5 m koji se prostire celom dužinom i to krajnjom južnom stranom ove parcele, radi ulaska u svoje parcele, što bi tužilja bila dužna da prizna i da tuženima dozvoli nesmetan prolaz ovim službenim putem, a usvojen je tužbeni zahtev tuženih i odlučeno da se konstituiše službeni prolaz kolima, traktorima, kombajnom i pešice preko navedene kat.parc. br. .. KO ..., radi ulaska tuženih u svoje parcele, sve bliže navedeno u ovim stavovima izreke, što je tužilja dužna da prizna i da tuženima dozvoli nesmetan prolaz ovim službenim putem. Stavom četvrtim izreke, tužilja je obavezana da tuženima naknadi troškove postupka od 1.298.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1841/20 od 04.06.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Presuđeno je tako što je stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da tuženi nemaju pravo službenosti prolaza traktorom, kombajnom, kolima i pešice preko kat.parc. br. .. KO ..., vlasništvo tužilje i da se naloži tuženima da prestanu sa bilo kakavim prolaženjem preko navedene parcele. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tuženih kojim su tražili da se utvrdi da tuženi imaju pravo službenog prolaza kolima, traktorima, kombajnom i pešice preko kat.parc. br. .. KO ..., svojina tužilje, službenim putem širine 3,5 m koji se prostire celom dužinom iste i to krajnjom južnom stranom ove parcele, radi ulaska u svoje parcele (bliže navedene u ovom stavu izreke), što bi tužilja bila dužna da prizna i da tuženima dozvoli nesmetan prolaz ovim službenim putem. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim su tuženi tražili da se konstituiše službeni prolaz kolima, traktorima, kombajnom i pešice preko kat.parc. br. .. KO ..., koja je svojina tužilje u širini od 3,5 m, koji ide celom dužinom iste i to krajnjom južnom stranom ove parcele, radi ulaska u svoje parcele (bliže navedene u ovom stavu izreke), što bi tužilja bila dužna da prizna i da tuženima dozvoli nesmetan prolaz ovim službenim putem. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužioci su blagovremeno izjavili reviziju u odnosu na odbijajuće delove njihovog protivtužbenog zahteva, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija tuženih delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je u vreme podnošenja tužbe bila vlasnik kp.br. .. KO ..., koju je nasledila od oca pok. EE (koji je preminuo 2002. godine). Tužiljin otac je obrađivao ovu parcelu i nije dozvoljavao tuženima da prolaze preko njegove parcele, ali su oni to činili povremeno uprkos njegovom protivljenju. Tuženi BB podneo je tužbu protiv EE, radi službenosti prolaza. Postupak je prekinut zbog smrti tužiljinog oca, a navedeni spisi su uništeni u skladu sa Sudskim poslovnikom. Nakon smrti oca, tužilja predmetnu parcelu nije obrađivala, povremeno je obilazila, a tuženi su prolazili navedenom parcelom s obzirom da tu nikog nije bilo. Tužilja kao prodavac i ŽŽ i ZZ kao kupci, zaključili su ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen pred javnim beležnikom 10.09.2015. godine, ali je tužilja i dalje prema listu nepokretnosti upisana kao vlasnik. Utvrđeno je da su tuženi vlasnici i to: BB na kat.parc br. .. i .., VV na kat.parc. br. .., GG na kat.parc br. .. i .., DD na kat.parc br. .., ĐĐ na kat.parc br. .., a tuženi VV je vlasnik kat.parc. br. .. (u tužbenom i protivtužbenom zahtevu pogrešno se navodi kat.parc. br. ..), sve KO ... . Tuženi BB je pre 15-16 godina prodao deo svoje kat.parc. br. .. i formiran je put koji je upisan kao kat.parc. br. .., koji koriste i ostali tuženi.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 3. i 4. ZPP radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava, između ostalog, nalaza i dopunskog nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke sa skicom uviđaja kojima je identifikovan put za koji se traži konstituisanje službenosti prolaza i u kojima je navedeno da tuženi da bi došli do puta na kat.parc. br. .. moraju da prođu kroz tužiljinu parcelu, kao i nalaza i dopunskog nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke (u kome je navedeno da na prvoj trasi puta - kat.parc. br. .. nema useva, da se na parceli nalazi matični zasad podloge jabuke, da bi šteta na navedenoj trasi puta bila 25.200,00 dinara, dok bi na drugoj trasi puta bila 75.206,00 dinara, koja trasa je duža i udaljenija od predmetnog puta, da se prolazi kroz veći broj parcela lica koja nisu učesnici ovog postupka i njihove parcele su obrađene, kao i da pojedini tuženi tim putem ne bi mogli da dođu do svojih parcela), te izvođenjem dokaza pred drugostepenim sudom saslušanjem tužilje i tuženih BB i VV, koji su saslušani u svojstvu parničnih stranaka; drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni i protivtužbene zahteve primenom odredbi članova 54. stav 1. i 58. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO). Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženih drugostepeni sud je zaključio da tuženi nisu stekli pravo stvarne službenosti preko predmetne parcele održajem, s obzirom na činjenice da se otac tužilje protivio prolasku tuženih preko njegove parcele, a da su oni prolazili spornom trasom tek nakon njegove smrti od 2002. godine. U pogledu protivtužbenog zahteva za konstituisanje prava službenosti prolaza, ocenio je da tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nisu pružili dokaze da je taj prolaz najpogodniji, uz dodatnu argumentaciju da u slučaju da se stvarna službenost puta prostire preko više poslužnih parcela, bez obzira što neko od vlasnika tih parcela ne spori da se preko njegove parcele konstituiše službenost, da je zbog načela restrikcije prava službenosti potrebno obuhvatiti sve vlasnike poslužnih parcela, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Te da tuženi postavljenim protivtužbenim zahtevom nisu precizno i jasno odredili trasu puta, pravac prolaza, tačne mere i granice na kojima se traži utvrđenje prava službenosti prolaza, kao i način korišćenja prolaza, zbog čega se nisu stekli uslovi za konstituisanje službenosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije tuženih- protivtužilaca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu odluke o konstituisanju prava službenosti prolaza.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFJR“, br. 6/80, 36/90, „Sl. list SRJ“, broj 29/96 i „Sl. Glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da se stvarna službenost vrši na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro. Članom 53. stav 1. istog zakona propisano je da odlukom suda ili drugog državnog organa stvarna službenost ustanovljava se kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može koristiti to dobro bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra, kao i u drugim slučajevima određenim zakonom. Dok je odredbom člana 54. tog zakona propisano da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio (stav 1), stvarna službenost se ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva (stav 2).

Saglasno navedenom, konstituisanje prava stvarne službenosti prolaza dozvoljeno je samo izuzetno, kada se povlasno dobro na drugi način ili bez nesrazmerno velikih troškova ne može koristiti. Naime, pravo službenosti uopšte, a i pravo službenosti prolaza, predstavlja opterećenje i ograničenje prava svojine vlasnika poslužnog dobra, pa se prema načelu restrikcije kod zasnivanja i vršenja prava službenosti polazi od neophodnih potreba za korišćenje povlasnog dobra.

U konkretnom slučaju, tužilja je vlasnik kp.br. .. KO ..., koju je nasledila od oca pok. EE (koji je preminuo 2002. godine), a tuženi su vlasnici i to: BB na kat.parc br. ... i .., VV na kat.parc. br. .., GG na kat.parc br. .. i .., DD na kat.parc br. .., ĐĐ na kat.parc br. .., a tuženi VV je vlasnik kat.parc. br. .. (u tužbenom i protivtužbenom zahtevu pogrešno se navodi kat.parc. br. ..), sve KO ... . Tuženi BB bio je vlasnik kat.parc. br. .., da je prodao deo navedene parcele i formiran je put koji je upisan kao kat.parc. br. .., koji koriste i ostali tuženi. Imajući u vidu navedeno, osnovani su navodi revizije tuženih kojima se ukazuje da iz nalaza i mišljenja veštaka geometra i poljoprivredne struke proizilazi da je put koji prolazi preko navedene parcele i za koji tuženi traže da se konstituiše pravo službenosti prolaza najpogodniji, odnosno da je znatno kraći od druge trase puta, budući da prolazi samo preko parcele na kojoj je tužilja upisana kao vlasnik, dok druga trasa puta prolazi preko parcela više vlasnika. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedenom stvarnom službenošću poslužno dobro (kat.parc. br. ..) neće biti opterećeno u većoj meri u smislu načela restrikcije kao jedne od osnovnih karakteristika prava stvarne službenosti iz člana 50. stav 1. ZOSPO, te je stoga pogrešno stanovište drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju veštak saobraćajne struke trebalo da oceni koji prolaz bi bio najpogodniji za ulaz u parcele tuženih.

S obzirom da je utvrđeno da deo kat.parc. br. .. kao poslužno dobro predstavlja nekategorisani put, to suprotno stanovištu drugostepenog suda postavljeni protivtužbeni zahtev sadrži dovoljnu idetifikaciju puta kao poslužnog dobra (na način bliže određen u izreci). Takođe, suprotno stanovištu drugostepenog suda tuženi nisu morali da protivtužbom obuhvate sve vlasnike poslužnih parcela odnosno celu trasu službenosti prolaza do svojih parcela, budući da su zahtevom tražili da se konstituiše pravo službenosti na parceli na kojoj je tužilja upisana kao vlasnik, te da bi se pitanje nužnog suparničarstva moglo postaviti samo u slučaju da je na poslužnom dobru tužilja suvlasnik, a da su na povlasnim dobrima tuženi suvlasnici (što u konkretnoj situaciji nije slučaj).

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, nisu osnovani navodi revizije da su stekli pravo službenosti prolaza na predmetnoj parceli putem održaja. Naime, s obzirom na utvrđenu činjenicu da otac tužilje koji je obrađivao ovu parcelu i nije dozvoljavao tuženima da prolaze preko njegove parcele, a što su oni činili povremeno uprkos njegovom protivljenju, da nakon njegove smrti 2002. godine, tužilja predmetnu parcelu nije obrađivala, da su tuženi prolazili preko navedene parcele kada tu nikog nije bilo. Zato je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da su tuženi vršili pravo prolaska preko tužiljine parcele zloupotrebom poverenja vlasnika zbog čega nisu mogli steći pravo službenosti prolaza parcelom koja predstavlja poslužno dobro na osnovu održaja. Stoga je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je odbio protivtužbeni zahtev tuženih da se utvrdi da imaju pravo službenog prolaza.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka srazmerno ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to: za sastav odgovora na tužbu i protivtužbu od strane advokata iznos od po 18.000,00 dinara, zastupanja na sedamnaest održanih ročišta iznos od po 22.500,00 dinara, sastava žalbe od 36.000,00 dinara, revizije iznos od 54.000,00 dinara i zastupanja na tri održana ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom ukupno 45.000,00 dinara, prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u trenutku preduzetih radnji (uvećana za 50% za svako naredno zastupano lice). Tuženima su priznati i troškovi na ime sudskih taksi za: odgovor na tužbu 2.950,00 dinara, protivtužbu i prvostepenu odluku po 3.900,00 dinara za žalbu i drugostepenu odluku po 3.800,00 dinara i reviziju 11.700,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić