.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 7432/2021
31.03.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Obradović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Branko Unjić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 308/2021 od 07.04.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 31.03.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 308/2021 od 07.04.2021. godine.
ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 2242/19 od 04.09.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 44.491,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom u visini referentne kamatne stope koju na evro propisuje Evropska centralna banka na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, počev od 25.10.2011. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se tuženi obaveže da mu po osnovu duga pored iznosa iz prethodnog stava isplati još iznos od 509 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan donošenja presude, sa kamatom od dana utuženja do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 415.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.
Presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 2242/19 od 04.09.2020. godine ispravljena je rešenjem istog suda P 3207/20 od 25.09.2020. godine u delu oznake spisa na prvoj strani u gornjem levom uglu, gde je označen broj spisa P 2242/19, a treba da stoji P 3207/20 i na poslednjoj strani broja ..., gde je označen broj spisa P 2242/19, a treba da stoji P 3207/20, dok je u preostalom delu presuda ostala nepromenjena.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 308/2021 od 07.04.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 2242/19 od 04.09.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 3207/20 od 25.09.2020. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka povodom izjavljenog odgovora na žalbu.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena na osnovu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog Zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pozajmio tuženom iznos od 15.000 evra bez kamate, sa obavezom vraćanja zajma do 01.06.2010. godine, o čemu je tuženi overio izjavu pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod Ov.br. .../... od 18.05.2010. godine. Tuženi je od tužioca 09.03.2011. godine pozajmio još 30.000 evra sa obavezom vraćanja zajma do 09.06.2011. godine, o čemu je tuženi takođe overio izjavu pred Osnovnim sudom u Kruševcu Ov.br. .../... dana 09.03.2011. godine. Izjave su sastavljene u vidu priznanice o datom iznosu novca. Tuženi dugovani iznos novca nije vratio u ugovorenom roku ali je u svojstvu tužioca vodio parnicu protiv AA radi poništaja ugovora o zajmu. Njegov tužbeni zahtev odbijen je presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 391/14 od 22.02.2017. godine, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1823/17 od 21.12.2017. godine. U tom postupku tuženi nije dokazao da je navedene izjave potpisao odsustvom svoje slobodne volje, pod uticajem prinude, pretnje ili iz nekog drugog razloga. Tuženi je lečen u Kliničkom centru – Institutu za psihijatriju u Beogradu u periodu od 29.10.2009. godine do 10.12.2009. godine i u Klinici za psihijatriju u Nišu u periodu od 05.10.2011. godine do 08.11.2011. godine.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev polazeći od odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu da je tuženi od tužioca pozajmio novac u ukupnom iznosu od 45.000 evra,te da je tuženi od pozajmljenog iznosa vratio samo iznos od 509 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok preostali iznos duga, suprotno načelu savesnosti i poštenja, nije vratio. Pri tome, tuženi nije dokazao da je navedene izjave potpisao odsustvom svoje slobodne volje, pod uticajem prinude, pretnje ili iz nekog drugog razloga, a osim toga, tokom postupka ponašao se pasivno i, uprkos uredno primljenim pozivima, na ročišta nije pristupao, pokazujući nezainteresovanost za ishod parnice.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, pravilnom primenom materijalnog prava iz članova 557. do 566. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) odlučio o tužbenom zahtevu.
Prema članu 557. ZOO ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da posle izvesnog vremena vrati istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati (član 562.). Ugovor je zaključen kada su ugovorne strane postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora (član 26. navedenog zakona), a kako ugovor o zajmu nije formalni ugovor, to se u nedostatku pisane forme njegovo postojanje može dokazivati drugim dokaznim sredstvima.
Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, člana 10. Zakona o obligacionim odnosima gde je propisano da su stranke slobodne da svoj odnos uređuju u skladu sa prinudnim propisima, dobrim običajima, javnim poretkom i da sve odnose uređuju po svojoj volji, i člana 60. istog Zakona gde je propisano da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi, te da se strah smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica. Međutim, pitanje mane volje, pretnje i sloboda ugovaranja kod predmetnih ugovora o zajmu, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u konkretnom slučaju. Nižestepeni sudovi su suprotno navodima revizije, pravilno zaključili da tuženi nije dokazao da je izjave o preuzimanju novca potpisao odsustvom svoje slobodne volje, pod uticajem pretnje, prinude ili iz nekog drugog nedopuštenog razloga.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu izloženog ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Tuženi sa revizijom nije uspeo, zbog čega mu nisu ni dosuđeni troškovi revizijskog postupka u smislu člana 154, 155. 165. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća - sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
