Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 322/21 od 17.08.2021. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe stranaka pa je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P2 757/20 - P2 967/20 od 21.05.2021 godine, u stavu trećem,četvrtom,petom i šestom izreke,potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, s tim što iz obrazloženja proističe da je revizija izjavljena protiv stava četvrtog i petog izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Višeg suda u Kragujevcu P2 8/19 od 18.02.2019. godine utvrđeno je da je AA iz ... prirodni otac mal. BB iz ..., rođenog ...2018. godine. U najboljem interesu mal. deteta je da roditeljsko pravo treba da vrši majka VV samostalno, dok je kontakte mal. BB sa ocem jedino moguće urediti svakog drugog petka u mesecu u terminu od 13.30 do 14.30 časova u prostorijama Centra za socijalni rad u Kragujevcu dva puta mesečno. Tužilac AA zaposlen je u Upravi policije ..., na mestu pomoćnika komandira sa prosečnom mesečnom zaradom u 2020. godini od 696,68 evra, da živi sa majkom na spratu kuće, da ne poseduje imovinu na svoje ime i osim mal. BB nema drugih lica na izdržavanju. Tužena VV je trenutno nezaposlena, bavi se pevanjem, živi u iznajmljenom stanu i nema drugih lica na izdržavanju. Ostvaruje novčanu pomoć od 7.000,00 dinara. Ne poseduje imovinu na svoje ime. Mal. BB korisnik je dečjeg dodatka u iznosu od 3.000,00 dinara. Potrebe mal. deteta utvrđene su na mesečnom nivou u iznosu od 22.000,00 dinara.

Imajući u vidu da su i otac i majka maloletnog BB radno sposobna lica (otac AA rođen je ...1991. godine, a majka VV je rođena ...1996. godine), prvostepeni sud je, ceneći da je otac mal. deteta ostvario prosečnu zaradu u 2020. godini od 696,68 evra, zaključio da je otac mal. tuženog u mogućnosti da doprinosi izdržavanju svoga sina sa 18% zarade koju ostvaruje, što nominalno iznosi 14.744,53 dinara, dok će preostali iznos do potrebnih 22.000,00 dinara obezbeđivati majka, i zbog čega je u stavu četvrtom izreke prvostepene presude odbijen preostali deo protivtužbenog zahteva za razliku od dosuđenih 18% pa do traženih još 22%. Stavom petim izreke prvostepeni sud je odbio protivtužbeni zahtev tuženih da se obaveže tužilac da na ime troškova učinjenog izdržavanja za period od rođenja pa do 30.11.2020. godine plati iznos od ukupno 879.510,00 dinara, jer se radi o regresnom potraživanju od tužioca, primenom odredbe člana 165. stav 1. Porodičnog zakona i odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer u konkretnom slučaju tužena, kao majka nije lice koje nema pravnu obavezu izdržavanja svog maloletnog deteta, a što je u skladu sa odredbom člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, da pravo na regres ima treće lice koje faktički plaća izdržavanje iako nema zakonsku obavezu.

Prihvatajući u svemu argumentaciju prvostepenog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž2 322/21 od 17.08.2021. godine, odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi u smislu odredbi čl. 160. i 164. Porodičnog zakona utvrdili visinu iznosa na ime doprinosa za izdržavanje koju je u obavezi da plaća tužilac.

Odredbom člana 160. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje, sticanje zarade, njegove imovine, ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Odredbom člana 164. istog Zakona, propisano je da se visina izdržavanja može smanjiti i povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je obaveza doprinosa davanju izdržavanja tužioca od 18% njegove zarade u skladu sa potrebama maloletnog deteta i mogućnostima davanja izdržavanja drugog roditelja – majke maloletnog deteta. Naime, mesečne potrebe maloletnog tuženog su pravilno procenjene na iznos od 22.000,00 dinara mesečno. Imajući u vidu lične prilike davaoca izdržavanja i zakonskog zastupnika maloletnog deteta, pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odredili obavezu davanja izdržavanja u procentualnom iznosu od 18% zarade tužioca.

Revizijski navod tuženih-protivtužilaca da potrebe mal. deteta nisu pravilno utvrđene, te da su u suprotnosti sa osnovnim pravima deteta, ne mogu se prihvatiti. Naime, potrebe mal. deteta u ovom postupku su pravilno utvrđene i decidno navedene, primenom člana 160. st. 1. i 2. Porodičnog zakona, i adekvatne su uzrastu deteta rođenog 2018. godine, shodno obavezama, aktivnostima i finansijskim mogućnostima roditelja čiji standard dete prati, zbog čega se neosnovano u reviziji paušalno navodi viši iznos na ime mesečnih potreba deteta. S obzirom na izneto, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, odredbe člana 162. stav 3. Porodičnog zakona. Prema ovoj odredbi ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja, a što je pravilno primenjeno od strane nižestepenih sudova, kada je dužnik izdržavanja obavezan da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta – poverioca izdržavanja sa 18% svoje mesečne zarade, a što nominalno iznosi 14.744,53 dinara.

Suprotno navodima revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i prilikom odbijanja tužbenog zahteva tuženih-protivtužilaca za regresnim zahtevom, drugostepeni sud je prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pravilno primenio odredbu iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, čiji smisao je da pravo na regres ima treće lice koje faktički plaća izdržavanje iako nema zakonsku obavezu izdržavanja, za razliku od roditelja koji imaju zakonsku obavezu da izdržavaju svoju decu. Imajući u vidu da tužena-protivtužilja nije „treće lice“ ona nema pravo regresa ne samo po osnovu pravila iz Porodičnog zakona, već ni po osnovu pravila o sticanju bez osnova (čl. 210-218. Zakona o obligacionim odnosima) jer je specijalni zakon, u konkretnom slučaju Porodični zakon u potpunosti uredio ovu obavezu.

Ni ostalim navodima u reviziji, koje je Vrhovni kasacioni sud takođe cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih posebno nije obrazlagao, dok se navodi revizije o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i ne mogu koristiti kao revizijski razlog (član 407. stav 2. ZPP).

Tuženi-protivtužioci u postupku po reviziji nisu uspeli, zbog čega im ne pripadaju traženi troškovi saglasno odredbi čl. 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić