Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene, sa predlogom da se ista odbaci kao nedozvoljena.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik stana u Beogradu u ulici ... br. .. na ... spratu na katastarskoj parceli .. KO Stari grad. Građevinski inspektor Odeljenja za građevinsku inspekciju Uprave Gradske opštine Stari grad dana 13.01.2014. i 14.01.2014. godine izlaskom na lice mesta, utvrdio je da je tužilac kao investitor, bez građevinske dozvole izvodio precizno navedene građevinske radove na dogradnji, odnosno rekonstrukciji svog stana radi pripajanja dela svetlarnika zgrade svom stanu. Rešenjem Odeljenja za građevinsku inspekciju Uprave GO Stari grad broj ../14 od 10.02.2014. godine naloženo mu je uklanjanje izvedenih radova u roku od 2 dana od prijema rešenja, po kome nije postupio. Isti organ tužene je zaključkom o dozvoli izvršenja od 18.03.2014. godine, dozvolio prinudno sprovođenje rešenja od 10.02.2014. godine.

Po uklanjanju izvedenih radova u postupku administrativnog izvršenja u periodu od 25.04.2014. godine do 30.04.2014. godine, tužilac je ponovo izveo iste građevinske radove, što je od strane građevinskog inspektora tužene konstatovano službenom beleškom od 20.08.2014. godine. Nakon toga je tužena bez donošenja novog rešenja i bez zaključka o dozvoli njegovog izvršenja (smatrajući da je kod istovetne bespravne gradnje punovažan osnov predstavlja rešenje od 10.02.2014. godine i donet zaključak o dozvoli izvršenja tog rešenja od 18.03.2014. godine), u periodu od 08.09.2014. godine do 12.09.2014. godine pristupila ponovnom uklanjanju (rušenju) bespravno izvedenih radova u postupku administrativnog izvršenja prema rešenju od 10.02.2014. godine, a donet zaključak o ponovnom izvršenju rešenja o rušenju od 06.10.2014. godine poništen je po žalbi tužioca. Rešenjem istog organa tužene br. ... od 22.04.2014. godine odbijen je zahtev tužioca za odlaganje prinudnog izvršenja rešenja od 10.02.2014. godine. Odlučujući o zahtevu tužioca od 29.01.2014. godine radi naknadnog izdavanja građevinske i upotrebne dozvole, rešenjem Sekrtarijata za poslove legalizacije objekata-Sektor za područje opštine Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara broj ../14 od 10.10.2014. godine pravnosnažnim dana 28.10.2014. godine, tužiocu su odobreni sporni građevinski radovi i data je dozvola za upotrebu istih.

Postupak po predlogu tužioca od 25.04.2014. godine za ponavljanje postupka okončanog rešenjem tuženog organa od 10.02.2014. godine nije pravnosnažno okončan obzirom da je presudom Upravnog suda U.13021/15 od 30.05.2018. godine poništeno rešenje Sekrtarijata za imovinske i pravne poslove Grada Beograda-Sektora za drugostepeni upravni postupak broj ../15 od 04.08.2015. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, nakon čega je drugostepeni organ poništio zaključak prvostepenog organa od 11.05.2015. godine i istom predmet vratio na ponovni postupak. Rešenjem Sekrtarijata za imovinske i pravne poslove Grada Beograda Sektora za drugostepeni upravni postupak broj ../15 od 03.08.2015. godine poništen je zaključak Odeljenja za građevinsku inspekciju tužene broj ../14 od 11.02.2015. godine kojim su određeni ukupni troškovi rušenja u visini od 997.572,00 dinara i predmet je vraćen istom organu na ponovi postupak. Visina naknade štete nastale ponovnim izvođenjem radova na pripajanju dela svetlarnika tužiočevom stanu utvrđena je na osnovu nalaza veštaka građevinske struke u iznosu od 552.516,00 dinara, na osnovu koga je tužilac konačno opredelio visinu tužbenog zahteva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan obzirom da u delovanju tužioca preduzetom nakon prvog rušenja u aprilu 2014. godine nema protivpravnosti shodno članu 7. u vezi sa članom 6. stav 1 i 2. Zakona o ozakonjenju objekta („Službeni glasniki RS“, broj 96/15 sa izmenama i dopunama), jer je zahtev za legalizaciju podnet 29.01.2014. godine, pa kako je postupak ozakonjenja bio u toku po tužiočevom blagovremenom podnetom zahtevu, to tužena nije bila ovlašćena da pristupi ponovljenom rušenju u septembru 2014. godine ni u slučaju da je istom prethodilo donošenje rešenja o rušenju i zaključka o izvršenju tog rešenja u zakonom provedenom postupku, koji je u konkretnom slučaju izostao. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da je tužena u obavezi da tužiocu shodno članu 172 stav 1. ZOO naknadi štetu u visini vrednosti radova preduzetih radi pripajanja svetlarnika njegovom stanu, utvrđenu na osnovu nalaza i mišljenja veštaka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o legalizaciji objekta („Službeni glasniki RS“, broj 95/13 i 117/14) koji je stupio na snagu 01. novembra 2013. godine i bio u primeni do 27.11.2015. godine kada je stupio na snagu Zakon o ozakonjenju objekata („Službeni glasniki RS“ br.96/2015), u odredbama članova 21.-25. propisuje predmet legalizacije, između ostalog i pretvaranje zajedničkih prostorija u stan ili poslovani prostor ili pripajanje zajedničkih prostorija susednom stanu, kao i uslove, mogućnost legalizacije u skladu sa podnetim zahtevom i način izdavanja građevinske i upotrebne dozvole. Prema članu 33.istog zakona, rušenje objekta koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dorađeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće se izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (stav 1.). Građevinski inspektor donosi bez odlaganja rešenje o rušenju objekta ako rešenje o rušenju nije doneto i ako utvrdi da se objekat radi ili je njegovo građenje završeno bez građevinske dozvole posle stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.). Vlasnici objekta koji su podneli zahteve u skladu sa ovim zakonom koji nisu pravnosnažno rešeni a na kojima je pričinjena šteta usled zemljotresa, poplava, klizišta, požara ili drugih elementarnih nepogoda mogu preduzeti nephodne radove u cilju zaštite objekata od daljeg propadanja i nastaviti postupak legalizacije (stav 3.).

Prema članu 176 stav 1. tačka 1. Zakona o planiranju i izgradnji (“Službeni glasnik RS“ br. 72/2009 i 24/2011) građevinski inspektor ovlašćen je da naredi uklanjanje objekata ili njegovog dela, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez građevinske dozvole.

Zakon o obligacionim odnosima u članu 172. stav 1. propisuje da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Da bi došlo do zasnivanja odgovornosti za štetu nije dovoljno samo postojanje štete, već da se kumulativno ostvare i druge pretpostavke i to: protivpravnost štetne radnje i uzročna veza između ovakvog ponašanja i štete koja se javlja kao posledica štetne radnje, odnosno uzroka koji je adekvatan nastaloj šteti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nakon izvršenog građevinsko- inspekcijskog pregleda izvođenja bespravnih građevinskih radova na predmetnom objektu 13.01.2014. godine i 24.01.2014. godine, sačinjenog zapisnika od 29.01.2014 godine i donetog rešenja tuženog organa od 10.02.2014. godine primenom člana 176. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji, tužilac kao investitor nije uklonio utvrđene bespravno izvedene građevinske radove na dogradnji i rekonstrukciji stana pripajanjem dela svetlarnika zgrade svom stanu, usled čega je nadležni organ tužene u postupku administrativnog izvršenja sproveo uklanjanje bespravno izvedenih građevinskih radova u periodu od 25.04.-30.04.2014. godine. Nakon toga je tužilac ponovo započeo i izveo identične građevinske radove, a koji su bili predmet rešenja tuženog organa od 10.02.2014. godine, što je konstatovano službenom beleškom od 20.08.2014. godine, pa su isti ponovo uklonjeni u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja, u periodu od 08.09.-12.09. 2014. godine.

Prema tome, tužilac je znao da izvodi te građevinske radove bespravno, bez rešenja o građevinskoj dozvoli, pa je takvim svojim protivpravnim postupanjem uzrokovao nastalu štetu. Stoga se osnovano u reviziji tužene ističe da šteta nije posledica protvpravne radnje tužene, odnosno nezakonitog rada organa tužene u vreme kad je izvršeno rušenje (drugi put). Zato po stanovištu ovog suda u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti tužene za nastalu štetu rušenjem u postupku administrativnog izvršenja u smislu člana 172. stav 1. ZOO.

Osim toga, zbog pogrešne primene materijalnog prava ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju postupak ozakonjenja objekta bio u toku po tužiočevom blagovremeno podnetom zahtevu 29.01.2014. godine budući da je postupak legalizacije pravnosnažno okončan pre donošenja i stupanja na snagu Zakona o ozakonjenju objekata.

Naime, prema odredbama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“ br.96/2015 - stupio na snagu 27.11.2015. godine) i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 83/2018 - stupio na snagu 6. novembra 2018. godine), predmet ozakonjenja je objekat za koji je podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata do 29. januara 2014. godine, a ti zahtevi i prijave podneti do navedenog datuma smatraju se zahtevima u smislu ovog zakona (član 6.). Rešenje o rušenju objekta doneto od strane građevinskog inspektora na osnovu popisa i evidencije nezakonito izgrađenih objekata u skladu sa odredbama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS”, broj 96/15), neće se izvršavati do pravnosnažnog okončanja postupka ozakonjenja, odnosno ne izvršava se do konačnosti rešenja kojim se odbija ili odbacuje zahtev za ozakonjenje u postupku pokrenutom na osnovu rešenja o rušenju (član 7.). Postupci za legalizaciju objekata započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 29. januara 2014. godine, odnosno postupci započeti po Zakonu o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole („Službeni glasnik RS“ br. 25/2014 i 145/2014), koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona ( 27. novembra 2015. godine), okončaće se po odredbama ovog zakona (član 46.).

Kod utvrđene činjenice da su na dan inspekcijskog pregleda građevinski radovi na predmetnom stanu bili u toku, da je zahtev za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole podnet 29.01.2014. godine, a da je postupak legalizacije okončan donošenjem rešenja o građevinskoj i upotrebnoj dozvoli Sekretarijata za poslove legalizacije objekata za predmetni stan od 10.10.2014. godine (snabdeveno potvrdom pravnosnažnsti dana 28.10.2014. godine), proizilazi da je postupak legalizacije započet i pravnosnažno okončan za vreme važenja Zakona o legalizaciji objekata koji je bio u primeni do 26.11.2015. godine. Zbog toga nije bilo uslova da se ocena osnovanosti tužbenog zahteva ceni sa stanovišta primene odredaba Zakona o ozakonjenju objekata koji je stupio na snagu 27.11.2015. godine. Iz iznetih razloga, nižestepene presude su preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1, 154. stav 2. i 162. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara i zastupanja na šest održanih ročišta od po 10.500,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nisu priznati troškovi na ime sastava još četiri podneska budući da se radi o navodima koji su mogli biti izneti na ročištima za glavnu raspravu, usled čega se ne smatraju nužnim troškovima.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić