U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andirjašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Nešić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Visoki savet sudstva, Privredni sud u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Leskovcu, radi naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 1201/22 od 14.12.2022. godine, u sednici održanoj 22.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 1201/22 od 14.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gžrr 1201/22 od 14.12.2022. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 77/21 od 28.07.2022. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 295/11 isplati iznos od 279.653,97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga od 103.219,00 dinara počev od 31.07.2020. godine do isplate (stav prvi izreke). Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao izvršni poverilac, zajedno sa još jedanaest izvršnih poverilaca dana 25.05.2007. godine podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Vranju, protiv izvršnog dužnika GP DS „Novogradnja“ iz Vranja radi naplate novčanog potraživanja tužioca po osnovu naknade štete u iznosu od 103.219,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.09.2006. godine do isplate, troškova parničnog postpuka za svih dvanaest poverilaca u ukupnom iznosu od 632.161,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.04.2007. godine do isplate, a na osnovu izvršne isprave, pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju P1 106/06 od 20.10.2006. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž1 3413/06. Rešenjem o izvršenju I 8433/07 od 11.06.2007. godine dozvoljeno je predloženo izvršenje na novčanim sredstvima izvršnog dužnika i na nepokretnosti zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu kod Katastra nepokretnosti u Vranju i knjigu zabrana Opštinskog suda u Vranju, utvrđivanjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti, namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenih prodajom, a troškovi izvršenja su određeni na iznos od 108.326,34 dinara. Rešenjem od 12.06.2007. godine određena je zabeležba rešenja o izvršenju u korist izvršnih poverilaca u odnosu na nepokretnosti izvršnog dužnika označene u ovom rešenju. Rešenjem od 23.03.2007. godine je određena zabeležba rešenja o izvršenju I 30/07 od 23.03.2007. godine, radi naplate novčanog potraživanja prodajom nepokretnosti označenih u tom rešenju. Tržišna vrednost nepokretnosti utvrđena je rešenjem Iv 2175/08 od 31.01.2009. godine u ukupnom iznosu od 95.117.175,50 dinara, a zaključcima o izvršnom postupku od 20.03.2009. godine, 11.05.2009. godine i 16.09.2009. godine određena je prodaja ovih nepokretnosti.

Rešenjem I 10999/10 od 03.02.2019. godine postupak izvršenja je prekinut zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom GP DS „Novogradnja“ Vranje u likvidaciji. Nad stečajnim dužnikom GP DS „Novogradnja“ iz Vranja rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 295/2011 od 18.11.2011. godine pokrenut je postupak stečaja, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju. Prvo poverilačko ročište je održano 20.01.2012. godine, dana 09.11.2012. godine je doneto rešenje o bankrotstvu i određeno unovčenje stečajne mase. Tokom postupka su ispitane ... prijave potraživanja među kojima je i prijava potraživanja tužioca koje je zavedena pod brojem ... . Ovom prijavom tužilac je prijavio potraživanje u ukupnom iznosu od 333.233,81 dinar od čega su 103.219,00 dinara po osnovu glavnog duga, 61.707,97 dinara po osnovu troškova i 115.468,68 dinara po osnovu kamate na glavni dug i 52.836,68 dinara po osnovu kamate na troškove, a po presudi P1 106/06 od 20.10.2006. godine i Gž1 3413/06 od 20.10.2006. godine i rešenju I 843/07 od 11.06.2007. godine i 12.06.2007. godine potvrdi OS Vranje R3 21/2012 od 12.01.2012. godine i rešenju SKN Vranje od 25.01.2012. godine i utvrđeno mu je potraživanje u ukupnom iznosu od 279.653,97 dinara, a osporeno mu je potraživanje u iznosu od 53.579,84 dinara po osnovu kamate obračunate komformnom metodom. Tužiocu je priznato i razlučno pravo na nepokretnoj imovini za potraživanje u iznosu od 103.219,00 dinara, a tokom stečajnog postupka nije bilo namirenja tužioca. Prodaja imovine u stečajnom postupku nije vršena zbog postojanja zahteva za restituciju, kao i zbog toga što deo imovine stečajnog dužnika nije uknjižen, a objekti su građeni bez građevinske dozvole. Stečajni sud je doneo rešenje o delimičnoj deobi. Stečajni postupak i dalje traje. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da bi tužilac imajući u vidu procenjenu vrednost nepokretne imovine od 95.117.175,50 dinara i ukupna potraživanja izvršnih povrilaca u predmetu I 843/07 sa obračunatim kamatama do 25.01.2008. godine u iznosu od 6.060.455,75 dinara svoje potraživanje namirio i prodajom u izvršnom postupku i prodajom u stečajnom postupku. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 6062/2019 od 05.11.2019. godine utvrđeno je da je ovde tužiocu kao predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 295/2011 i naloženo je stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca preuzme sve neophodne mere i radnje da bi se pristupilo deobi stečajne mase i unovčenju preostale imovine stečajnog dužnika i zaključenju stečajnog postupka i da se u roku od 30 dana izvesti predsednik suda o preduzetim merama.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stao na stanovište da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku tužilac pretrpeo materijalnu štetu zbog koje je odgovorna tužena, jer nije iskoristila sva zakonska ovlašćenja koja su joj stajala na raspolaganju radi namirenja potraživanja u stečajnom postupku i nije dokazala da je šteta nastala isključivo krivicom tužioca ili trećeg lica da bi se odgovornosti oslobodilo i da visina štete koju trpi tužilac odgovara utvrđenom potraživanju tužioca u stečajnom postupku i da na iznos potraživanja koji predstavlja glavni dug tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od utuženja, pa je primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola uz istu, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 22. stav 2. i člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154. stav 3, 155, 172. i 277. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, već je zaključio da je potraživanje tužioca nastalo kao komercijalni posao i da tužena ne odgovara bezuslovno za materijalnu štetu u visini utvrđenog potraživanja tužioca, imajući u vidu da iz izvedenih dokaza ne proizlazi da je izvršni, odnosno stečajni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini iz kojih bi poštujući redosled naplate tužilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim zakonom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete, jer je u ovom sporu tužilac morao dokazati da je štetu pretrpeo nedozvoljenim radnjama i ponašanjem organa tužene, odnosno da bi svoje potraživanje naplatio u stečajnom postupku da je stečajni sud postupao efikasno, a da se odgovornost tužene za naknadu sporne materijalne štete ne može zasnovati isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da mu nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koja ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Prema tome, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije jer se odluke donete protiv društvenih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa ne mogu izjednačiti sa odlukama protiv društvenih- državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnog odnosa. Okolnost što tužilac svoje priznato potraživanje prema takvom preduzeću nad kojim je pokrenut postupak stečaja nije namirio, ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu člana 231. ZPP nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa za čije odgovara tužena.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na imovinu, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka, i prema nalaženju ovog suda Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima potraživanje koje proističe iz komercijalnog odnosa, a Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika. Na osnovu svega iznetog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Nasuprot navodima revizije pravilan je stav drugostepenog suda da sama činjenica utvrđene vrednosti nepokretnosti nije dovoljan dokaz da bi tužilac mogao namiriti svoje potraživanje, u situaciji kada su te nepokretnosti sa pravnim nedostatcima o čemu govori i činjenica da u izvršnom postupku i pored zakazanih ročišta za prodaju nepokretnosti nisu prodate.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković