U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom i nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, između sada pok. EE kao primaoca izdržavanja i AA, kao davaoca izdržavanja 21.12.2007. godine je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju R 252/2007. U ugovoru su bliže navedene obaveze davaoca izdržavanja, uz obavezu primaoca izdržavanja da za to izdržavanje prenese u svojinu AA nepokretnosti i to: kat.parcelu ... sa kućom (porodična stabena zgrada br.1, površine u gabaritu 121m2) koja se nalazi na toj parceli, upisane u LN ... KO ... i udeo od ¼ na kat.parc. ... šuma ..., upisane u LN ... KO ..., kao i pokretne stvari. Rešenjem RGZ Službe za katastar nepokretnosti Sopot od 26.01.2008. godine izvršena je zabeležba navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju. EE, primalac izdržavanja je protiv AA davaoca izdržavanja pokrenula postupak radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju 21.12.2007. godine. EE je preminula 22.05.2009. godine. Postupak je prekinut zbog smrti tužilje, a rešenjem P 103/13 od 20.01.2014. godine odbijen je predlog BB za nastavak postupka.

EE je kao primalac izdržavanja zaključila i ovde predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju R 232/2008 od 04.11.2008. godine sa tuženim BB kao davaocem izdržavanja. Predmet tog ugovora su iste nepokretnosti koje su predmet prethodno zaključenog ugovora sa tužiljom AA.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra Aleksandre Bajić Milosavljević kod EE je u vreme kada je zaključila sporni ugovor o doživotnom izdržavanju postojalo: stanje zaostale slabosti leve ruke, sa težim narušavanjem funkcije, nakon operativnog neurohirurškog odstranjivanja velikog tumora porekla moždanih ovojnica. Operacija je izvršena 2003. godine, a nakon operacije sprovedena je prevencija nastanka epilepsije zbog čega je do kraja života primala Phenobarbiton, stanje nakon ponovljenog preloma leve podlaktice usled čega je funkcija leve šake praktično izgubljena i neuroza, sa karakteristikama anksiozno-depresivnog sindroma, bez elemenata psihoze, koja je lečena Bromazepamom i povremeno antidepresivima. Navedene smetnje su mogle povremeno da remete rasuđivanje, ali ne bitno. Nema elemenata koji bi upućivali na značajniji poremećaj rasuđivanja, koji bi eventualno mogao dovesti u pitanje sposobnost EE da shvati značaj pravne radnje koju je preduzela, niti elemenata na osnovu kojih bi se njena slobodna volja dovela u pitanje. Iz navedenog proizilazi da je EE u novembru 2008. godine bila sposobna da shvati pravne radnje koje je nameravala da preduzme i koje je preduzela 04.11.2008. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio odredbe čl. 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima i ocenio da je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa tuženim BB osnovan.

Prema datim razlozima, tuženi je zaključenjem spornog ugovora o doživotnom izdržavanju iz 2008. godine postupio suprotno načelu savesnosti i poštenja, jer je imao saznanje da je sada pok. EE u svojstvu primaoca izdržavanja prethodno zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa AA kao davaocem izdržavanja 2007. godine, koji ima identičnu sadržinu u pogledu imovine kojom primalac izdržavanja raspolaže.

Drugostepeni sud je primenom materijalnog prava iz Zakona o nasleđivanju i Zakona o obligacionim odnosima ocenio da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju, jer isti nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, zbog čega je eventualni tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Neosnovano se navodima revizije tužilje osporava pravilna primena materijalnog prava.

Kao i kod zaključenja bilo kog ugovora, u smislu člana 56. ZOO ugovarači ugovora o doživotnom izdržavanju moraju imati odgovarajuću poslovnu sposobnost, što znači da svojom vlastitom aktivnošću, odnosno izražavanjem volje, stiču prava i obaveze i da su u stanju da brinu o svojim pravima i interesima.

Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u ovoj parnici, da je primalac izdržavanja sada pok. EE bila sposobna za rasuđivanje prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženim BB, da je bila svesna sadržine i dejstva ugovora koji je zaključila u skladu sa nesumnjivo svojim životnim potrebama i svrhom ugovora o doživotnom izdržavanju, da njene zdravstvene smetnje nakon neurohirurške operacije nisu uticale na njeno rasuđivanje i da nema elemenata na osnovu kojih bi se njena slobodna volja dovela u pitanje, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda se ne dovodi u pitanje zaključak drugostepenog suda, da iz ovog razloga nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti ugovora.

S druge strane, pravno dejstvo ugovora o doživotnom izdržavanju suspendovano je do trenutka smrti primaoca izdržavanja, iz čega proizlazi da je prenos prava svojine na stvarima koje su predmet ugovora na davaoca izdržavanja odložen do smrti primaoca izdržavanja. Sve do tog trenutka vlasnik predmeta ugovora je primalac izdržavanja, koji može slobodno da raspolaže svojom imovinom, teretnim ili dobročinim pravnim poslovima, nezavisno od savesnosti njegovih ugovarača, pa postojanje jednog ugovora o doživotnom izdržavanju ne predstavlja pravnu smetnju koja bi za posledicu imala ništavost daljeg raspolaganja predmetom tog ugovora. U konkretnom slučaju, činjenica da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen sa tuženim BB nakon prethodno zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju sa tužiljom, ne znači da je taj potonji ugovor slabije pravne snage i da nužno vodi njegovoj nepunovažnosti, tim pre što je EE 23.06.2008. godine, dakle pre zaključenja spornog ugovora, pokrenula sudski postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa tužiljom. Ugovor zaključen sa tuženim bi bio ništav da je zaključen u suprotnosti sa odredbom člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju ili da postoje drugi razlozi za njegovu ništavost po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, što u konkretnoj situaciji, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije slučaj.

Za odluku o zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju u ovoj parnici su od značaja činjenice da li je EE bila sposobna da shvati značaj radnje koju preduzima odnosno da svojom imovinom raspolaže, da li je to učinila u zakonom propisanoj formi i da li se radi o ugovoru sa dozvoljenim predmetom i osnovom. Suprotno navodima revizije zbog napred navedenog pravnog dejstva ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja savesnost tuženog odnosno da li je znao da je između tužilje i EE prethodno zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju. Nije od značaja ni da li je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju bio faktički izvršavan ili ne. Davaoci izdržavanja iz dva ili više ugovora o doživotnom izdržavanju mogu tražiti odgovarajuću naknadu za dato izdržavanje i u tom smislu međusobno raspraviti svoje imovinske odnose, ali ta okolnost nije od značaja za utvrđenje ništavosti ugovora u smislu člana 103. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, pa je primenom člana 414. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić