Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijane presude primenom člana 403. stav 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da su revizije neosnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, i postupajući u skladu sa članom 396. stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, u datom obrazloženju pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB, otac tužilje AA, u toku trajanja parnice o svojini nepokretnosti sticanih u supružanskoj zajednici sa pokojnom GG, majkom tužilje, zaključio je ugovor o poklonu sa tuženim VV 24.12.2019. godine, koji za predmet ima kat. parc. .. upisanu u ln. .. KO Vranje 1 zajedno sa objektima na njoj. U ugovoru je navedeno da su poklonodavac i poklonoprimac dugogodišnji prijatelji i da se poklon čini iz zahvalnosti što se poklonoprimac našao u mnogim životnim situacijama kada je poklonodavcu trebala pomoć. U članu 4. ugovora je navedeno da je poklonodavac upozorio poklonoprimca o postojanju zabeležbe spora koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Vranju P 2973/13 i predmetu Višeg suda u Vranju P 1366/17, u kojima se poklonodavac nalazi u ulozi tuženog, uz navode po čijim tužbama se ti postupci vode. Postupak u predmetu Višeg suda u Vranju P 1366/17 vodio se po tužbi tužilje AA radi utvrđenja prava svojine, pored ostalog i na imovini obuhvaćenoj osporenim ugovorom o poklonu, a okončan je zaključenjem sudskog poravnanja 25.06.2020. godine o isključivoj svojini tužilje na predmetnoj nepokretnosti i pravu državine na svim nepokretnostima koje su bile predmet spora. U sprovedenom postupku je utvrđeno da pri zaključenju ugovora o poklonu na strani poklonodavca nije postojala stvarna namera darivanja.

Kod iznetog stanja stvari, presudama nižestepenih sudova usvojen je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu, primenom člana 103. stav 1. u vezi člana 51. do 53. Zakona o obligacionim odnosima, i odbijen tužbeni zahtev VV za utvrđenje da je ništavo i ne prozvodi pravno dejstvo sudsko poravnanje od 25.06.2020. godine čijem zaključenju prepreka nije bilo u zasnovanom svojinskom sporu između tužilje koja je na parnicu upućena iz ostavinskog postupka iza smrti majke, protiv tuženog oca. Pod takvim okolnostima pristupanje zaključenju ugovora o poklonu bilo je protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano se revizijama tuženih osporava pravilnost pobijane presude. I to, navodima revizije prvotuženog da je sud pogrešno primenio član 12. Zakona o obligacionim odnosima, da je stvarni razlog poklona bila njegova velika zahvalnost prema drugotuženom, a da ga je kod zaključenja poravnanja ćerka prevarila lažnim obećanjem da neće pokretati sporove za poništaj pravnih poslova koje je zaključio sa trećim licima, te da su postojale nedozvoljene pobude i da sud nije proverio da li je tuženi vlasnik nepokretnosti za koju priznaje tužbeni zahtev tužilji i utvrdio da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka. Drugotuženi osporava zaključak suda o postojanju nedopuštene pobude kod zaključenja ugovora o poklonu, navodima o vremenu razvoda braka roditelja tužilje i vremenu zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti od strane prvotuženog, a vezano za sudsko poravnanje navodi da je tužilji priznat veći udeo od traženog u ½ dela, uz shvatanje da bi ona ostvarila udeo u ¼, a da je za ¾ udela ustvari zaključen ugovor o poklonu i na taj način tužilja dobila tri puta veću vrednost od one koju bi ostvarila u sudskom postupku.

Osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u revizijskom postupku nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP). U osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava revizije tuženih nisu osnovane.

Odredbom člana 51. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, a odredbom člana 52. istog zakona da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Odredbom člana 53. stav 1. istog zakona propisano je da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor iako je to drugi ugovarač znao ili je morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2). Stavom trećim istog člana propisano je da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo ni kad drugi ugovarač nije znao da nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.

Pravilno je pravno shvatanje izraženo u pobijanoj presudi da je osporeni ugovor o poklonu ništav shodno napred citiranim odredbama zakona jer se pre svega radi o ugovoru bez naknade, a kod poklonodavca postojala je nedopuštena pobuda za njegovo zaključenje, odnosno da otuđenjem nepokretnosti osujeti ostvarenje prava tužilje i za koje je njegov saugovarač znao jer se između njih vodila svojinska parnica povodom sticanja u bračnoj odnosno vanbračnoj zajednici od strane prethodnice tužilje i poklonodavca. Ugovor o poklonu zaključen je u toku trajanja navedene parnice, između prvotuženog kao poklonodavca i drugotuženog, nesrodnog lica, kao poklonoprimca, sa namerom poklonodavca da se tužilja osujeti u ostvarenju svojih prava, koja joj nesumnjivo pripadaju, što u krajnjem potvrđuje i sadržina sudskog poravnanja kojim je parnica okončana. Pri tom, pobuda pod kojom je navedeni ugovor o poklonu zaključen, u vreme kada je parnica o svojini nepokretnosti bila u toku, koje saznanje su tuženi imali, pored nesavesnosti poklonodavca, ulazi u polje nedostatka volje za zaključenje ugovora (animus donandi) i oduzima osnov takvom ugovoru. Ugovor koji nema osnov ili je on nedopušten ne proizvodi pravno dejstvo i ništav je saglasno odredbama člana 52. u vezi člana 51. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Volja i namera poklonodavca da zaključi ugovor o poklonu kao motiv (pobuda) dobročinog davanja ima i značaj osnova za zaključenje tog ugovora bez naknade. Nepostojeći ili nedozvoljeni osnov i pobuda kod besteretnog ugovora uzrokuje njegovu nepunovažnost. Takav nedostatak bitnih elemenata ugovora bez naknade predstavlja zakonski razlog za njegovu ništavost u smislu člana 103. ZOO.

Nasuprot revizijskom isticanju, u parnici za utvrđenje svojinskog udela majke na nepokretnostima, tužilja je istupala kao jedini zakonski naslednik svoje majke, s obzirom da svojstvo naslednika prvotuženi nema upravo zbog činjenice razvedenog braka. Parnica je okončana zaključenjem sudskog poravnanja sa jasnom sadržinom i posledicama, kojima u suprot revizijski navodi ostaju bez uticaja. Kod utvrđenja da pri zaključenju ugovora o poklonu između tuženih nije postojala stvarna namera darivanja, pravilno je odlučeno o ništavosti predmetnog ugovora, a pri postojanju zabeležbe spora upisane pre zaključenja tog ugovora neosnovano je revizijsko pozivanje na stanje upisa prava u vreme zaključenja sudskog poravnanja. Zabeležba spora ne sprečava dalje upise, već su od upisa zabeležbe sva raspolaganja imalaca prava i upisi u katastru nepokretnosti koji su protivni svrsi upisane zabeležbe, uslovni i zavise od ishoda rešavanja stvarnih prava zbog kojih je zabeležba upisana.

Ovaj sud je imao u vidu i ostale navode revizija ali je našao da ne utiču na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković