Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredaba člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljino putničko vozilo marke „...“, tip „...“ oštećeno je 01.09.2018. godine u 08,30 časova u Beogradu, u ulici ..., na parkingu kod kućnog broja ..., prilikom eksplozije terenskog motornog vozila marke „...“, tip „...“ parkiranog u blizini ispod koga je bila postavljena eksplozivna naprava od strane NN lica. Na tužiljinom vozilu je bila oštećena cela leva strana, probijeno prednje krilo i razbijeni šoferšajbna i staklo vozačevih vrata, te je šteta procenjena kao totalna u iznosu od 461.084,58 dinara na dan veštačenja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilja pretrpela na vozilu, u smislu člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je do štete došlo nepravilnim radom organa tužene pa je, primenom odredaba čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji naknadi štetu na vozilu nastalu u štetnom događaju dana 01.09.2018. godine.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi zauzeo suprotno pravno stanovište, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da je odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisana posebna odgovornost države za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata terora ili nasilja, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacije koji su usmereni protiv države i njenog uređenja, jer su državni organi u tim slučajevima bili dužni da spreče takvu štetu. Međutim, ocenio je da tužena nije odgovorna za nastalu štetu usled akata nasilja koji su usmereni protiv pojedinaca, kao u konkretnom slučaju, jer akt nasilja neposrednog štetnika nije bio usmeren protiv države i njenog poretka, već se radi o aktu nasilja pojedinca – NN lica koji je bio usmeren protiv trećeg lica, odnosno njegove imovine. Odgovornost tužene, prema stanovištu drugostepenog suda, ne postoji ni na osnovu odredbe člana 172. stav 1. ZOO jer nije utvrđeno da je šteta nastala nepravilnim ili nezakonitim radom ili propustom državnog organa u vršenju svojih funkcija.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilnost primene materijalnog prava u pobijanoj drugostepenoj presudi.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99, - u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (član 180. stav 1).

Navedenim članom regulisani su posebni slučajevima odgovornosti države usled akata nasilja i terorističkih akata, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države po ovom pravnom osnovu proizlazi iz njene dužnosti da se stara za sigurnost ljudi i imovine, da obezbeđuje javni red i mir. Pravo na naknadu nije uslovljeno krivicom države, već je reč o postojanju objektivne odgovornosti koja se temelji na pretpostavci o krivici države, odnosno njenoj obavezi da obezbeđuje sigurnost ljudi i imovine.

Međutim, pravilno je stanovište drugostepenog suda da akti nasilja treba da imaju uži smisao od onog koji je uobičajen, odnosno da bi za postojanje posebne odgovornosti države u smislu člana 180. stav 1. ZOO to bili samo oni akti nasilja koji su usmereni na podrivanje ustavnog uređenja, jer bi njihovo uobičajeno značenje dovodilo do odgovornosti države za svaku telesnu povredu, ubistvo, oštećenje ili uništenje imovine, za koje pojedinačne akte nasilja odgovara izvršilac krivičnog dela u skladu sa važećim krivičnim zakonodavstvom. Država nije u mogućnosti da spreči svaki akt nasilja uperen prema pojedincu, te za takve pojedinačne akte nasilja odgovara učinilac, u skladu sa krivičnim zakonodavstvom. Revident ni u toku postupka, niti u reviziji nije navela bilo kakve argumente koji bi ukazivali na to da su organi nadležni za sprečavanje i suzbijanje kriminaliteta znali ili morali znati da preti opasnost po imovinu vlasnika terenskog motornog vozila, te da zbog preduzimanja akta nasilja prema tom licu može biti ugrožena njena ili imovina trećih lica.

Imajući u vidu da odgovornost države ne postoji u svim pojedinačnim slučajevima nasilja, već isključivo za štetu pričinjenu kažnjivom radnjom nasilja uperenom protiv pojedinca ukoliko je navedena radnja istovremeno uperena i protiv državnog uređenja, kao i da je u konkretnom slučaju šteta na vozilu tužilje nastala slučajno, aktiviranjem eksplozivne naprave postavljene od strane nepoznatog učinioca ispod susednog putničkog vozila, s tim da nije utvrđeno postojanje okolnosti koje bi upućivale na zaključak da se radi o aktu nasilja uperenom protiv države i njenog poretka, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužena ne može biti odgovorna za štetu nastalu na vozilu tužilje. Nastala šteta predstavlja akt nasilja neposrednog štetnika, koji je bio usmeren protiv pojedinca, a ne protiv države i njenog poretka i nije imao za cilj ispoljavanje nezadovoljstva prema državi. Pri tom, prouzrokovana šteta se nije mogla razumno očekivati i ne može se dovesti u vezu sa obavezom državnih organa da zaštite imovinu pojedinca, za koju bi bila odgovorna tužena Republika Srbija.

S obzirom na izloženo, drugostepeni sud je pravilno ocenio da odgovornost tužene ne postoji ni na osnovu odredbe člana 172. stav 1. ZOO, jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je šteta nastala nepravilnim ili nezakonitim radom, ili propustom državnog organa u vršenju svojih funkcija.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković