U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i pok. BB iz ..., ..., čiji je pravni sledbenik VV iz ..., ..., čiji je zajednički punomoćnik Tamara Gvozden, advokat iz ..., protiv tužene GG iz ..., čiji je punomoćnik Goran Živković, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3883/20 od 15.07.2020. godine, u sednici održanoj dana 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3883/20 od 15.07.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1596/18 od 31.01.2019. godine, prvim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da tužiocima po osnovu prava nasleđa na zaostavštini njihove pok. majke DD, bivše iz ..., preminule dana 06.01.1976. godine pripada pravo svojine sa po 1/12 idealnih delova na nepokretnostima, i to porodičnoj stambenoj zgradi u ulici ... broj ..., na kat. parc. .../..., opisanoj kao zgrada broj ..., pomoćnoj zgradi u ulici ... postojećoj na kat. parc. .../..., opisanoj kao zgrada broj ..., kat. parc. .../... broj dela parcele 1, ..., zemljište pod zgradom i drugim objektom, površine 92 m2, kat. parc. .../..., br. dela parcele 2 ..., zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 11 m2 i kat. parc. .../... br. dela parcele 3, ..., ostalo veštački stvoreno neplodno zemljište površine 12 a 43 m2, na kojima je pok. DD bila vlasnik sa ¼ idealnog dela, sve upisano u LN ... KO ..., što je tužena dužna priznati i trpeti da se tužioci na osnovu ove presude upišu u Katastar nepokretnosti kao vlasnici sa po 1/12 idealnih delova predmetnih nepokretnosti. Drugim stavom izreke, obavezani su tužioci da tuženoj nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 35.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2019. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3883/20 od 15.07.2020. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda, usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je tužiocima po osnovu prava nasleđa na zaostavštini njihove pokojne majke DD, bivše iz ..., preminule dana 06.01.1976. godine, pripada pravo svojine sa po 1/12 idealnih delova na sledećim nepokretnostima: porodičnoj stambenoj zgradi u ulici ... broj ..., na kat. parc. .../..., opisanoj kao zgrada broj ..., pomoćnoj zgradi u ulici ... postojećoj na kat. parc. .../..., opisanoj kao zgrada broj ..., kat. parc. .../... broj dela parcele 1, ..., zemljište pod zgradom i drugim objektom, površine 92 m2, kat. parc. .../..., br. dela parcele 2 ..., zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 11 m2 i kat. parc. .../... br. dela parcele 3, ..., ostalo veštački stvoreno neplodno zemljište površine 12 a 43 m2, na kojima je pok. DD bila vlasnik sa ¼ idealnog dela, sve upisano u LN ... KO ..., što je tužena dužna priznati i trpeti da se tužioci na osnovu ove presude upišu u Katastar nepokretnosti kao vlasnici sa po 1/12 idealnih delova predmetnih nepokretnosti. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 74.100,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odogovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka tužilaca DD, preminula je 06.01.1976. godine i od zaostavštine je ostavila imovinu bliže navedenu u izreci drugostepene odluke, stečenu nasleđem. Sada pok. DD je iza sebe ostavila supruga ĐĐ, koji je preminuo 17.12.1980. godine i tri sina, tužioce AA i BB i EE, preminulog 14.01.2012. godine. Sada pok. EE je od naslednika ostavio sina ŽŽ, koji je preminuo 26.10.2016. godine i suprugu GG, ovde tuženu. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu O 679/07 od 15.03.2007. godine, raspravljena je zaostavština pok. DD i za naslednika je oglašen njen sin, sada pok. EE, po čijem predlogu je 2007. godine pokrenut ostavinski postupak. Tužioci nisu učestvovali u ovom ostavinskom postupku i ne pominju se u ostavinskom rešenju kao sinovi i naslednici pok. DD. Tužena je u posedu nepokretnosti koja je predmet spora.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan nalazeći da je pravo tužilaca da zahtevaju zaostavštinu zastarelo u smislu odredbe člana 139. Zakona o nasleđivanju zbog proteka roka, kako prema savesnom, tako i prema nesavesnom držaocu (20 godina od smrti pok. DD), ovde tuženoj, uz zaključak da se u ovom slučaju radi o sporu između naslednika o tome čije je nasledno pravo jače jer se radi o naslednicima istog ostavioca, s obzirom da se tužena u ovoj parnici pojavljuje i stupa na mesto svog pokojnog supruga EE kao naslednika pok. DD.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 139. Zakona o nasleđivanju, sa obrazloženjem da se institut zastarelosti prava na nasleđe primenjuje samo u sporovima o pravu na nasleđe između pretpostavljenih naslednika istog ostavioca, odnosno kod nasledničkih tužbi između lica koja se kao pretpostavljeni naslednici istog ostavioca spore o pravu na nasleđe, što u ovom sporu nije slučaj. Po nalaženju drugostepenog suda, u ovom slučaju se ne radi o naslednicima istog ostavioca, jer tužena kao supruga pok. EE nije naslednik pok. DD, koja joj je bila svekrva, već sporne nepokretnosti drži kao naslednik svog pokojnog supruga EE, zbog čega se u odnosu na nju ne mogu primeniti rokovi iz člana 139. Zakona o nasleđivanju. Sledom navedenog, drugostepeni sud je primenom odredbe člana 123., člana 9. i 10. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“ 52/74 sa izmenama i dopunama) usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su tužioci zakonski naslednici svoje pokojne majke po nasledno-pravnom zahtevu u ovoj parnici, imajući u vidu da u ostavinskom postupku koji je vođen iza nje nisu učestvovali, te je svako od njih naslednik sa po 1/12 imovine bliže navedene u izreci presude, čiji je suvlasnik sa ¼ bila pok. DD.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva.

Odredbom člana 139. Zakona o nasleđivanju (“Službeni glasnik RS” br. 52/74, 1/80, 25/82), propisano je da pravo naslednika ostavioca da zahteva zaostavštinu, zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za 10 godina, računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio citirani zakonski propis, jer se rokovi propisani članom 139. tada važećeg Zakona o nasleđivanju odnose samo na one držaoce koji stvari zaostavštine drže kao svoje nasledstvo, koji državinu zasnivaju na nasledno pravnom osnovu. U svim drugim slučajevima kada se pravo nasleđa ostvaruje prema licu koje nije pretpostavljeni naslednik i koje stvari drži po nekom drugom osnovu, propisani rokovi, u kojima zastareva pravo zahtevati zaostavštinu ne mogu se primeniti. U ovom slučaju, tužioci su tražili da se utvrdi da su po osnovu prava nasleđa na zaostavštini iza svoje pok.majke suvlasnici sa po 1/12 idealnih delova na spornim nepokretnostima, koje pravo izvode iz prava nasleđa iza pok. majke, jer u sprovedenom ostavinskom postupku 2007. godine iza pok. DD, kao njeni sinovi i zakonski naslednici nisu učestvovali, već je za jedinog zakonskog naslednika oglašen njen sin, a brat tužilaca sada pok. EE, čiji je zakonski naslednik tužena. Imajući u vidu navedeno, u konretnom slučaju se ne radi o naslednicima istog ostavioca, jer je tužena zakonski naslednik pok. EE, svog supruga, dok kao snaha ne bi mogla da nasledi svoju svekrvu pok. DD. Iz navedenog sledi da strane u ovom sporu nisu u odnosu pretpostavljenih naslednika, zbog čega se ova tužba ne može smatrati naslednom tužbom u smislu navedene odredbe člana 139. Zakona o nasleđivanju, već svojinskom tužbom, pa nije bilo mesta primeni navedene zakonske odredbe, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se institut zastarelosti prava na nasleđivanje primenjuje samo kod nasledničkih tužbi između lica koja se kao pretpostavljeni naslednici istog ostavioca spore o pravu na nasleđe. Rokovi iz člana 139. ZON se odnose na sanaslednike istog ostavioca, što ovde nije slučaj, imajući u vidu da je tužena zakonski naslednik svog pokojnog supruga koji je nadživeo svoju majku pok. DD čiju zaostavštinu čini imovina bliže navedena u izreci pobijane odluke, a ne njen potomak. Zbog navedenog, tužioci nisu prekludirani da kao zakonski naslednici iza pok. DD traže ono što je ona u trenutku smrti posedovala, te je osnovan njihov tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine u udelu od 1/12 na nepokretnostima bliže određenim u izreci drugostepene presude. Kod svega navedenog, nesnovano se revizijskim navodima ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka nije osnovan, budući da odgovor tužilaca na reviziju nije bio nužan i neophodan, te im ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, u smislu odredbe člana 165. ZPP, a u vezi člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić