U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Savić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Bunjevac, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2451/2020 od 25.05.2020. godine, u sednici održanoj 25.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2451/2020 od 25.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14136/18 od 30.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati 3.343.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.05.2004. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati 3.343.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.05.2013. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 371.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2451/2020 od 25.05.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati 30.000 evra sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 11.05.2004. godine do 24.12.2012. godine, a za period od 25.12.2012. godine po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 584.784,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja zahteva koje je učinjeno u postupku pred drugostepenim sudom.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, ali nije posebno ukazano koju to odredbu Zakona o parničnom postupku drugostepeni sud nije primenio ili nepravilno primenio, a što bi bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke, zbog čega revizijski sud nije razmatrao te navode revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 10.11.2003. godine, po prethodnom dogovoru sa tuženim, prodao svoj stan u Ulici ... broj .. u ... za kupoprodajnu cenu u iznosu od 30.000 evra, nakon čega je novac dao tuženom, kako bi ovaj gradio stanove, a tuženi se po tom osnovu obavezao da će mu u roku od šest meseci predati u državinu stan veći za 5m2 od površine prodatog stana, odnosno stan površine oko 48 m2. Tuženi svoju obavezu nije izvršio, niti je tužiocu vratio novac.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su stranke saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima bile u obligacionopravnom odnosu, te da shodno članu 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima tuženi bi bio u obavezi da vrati tužiocu traženi iznos novca, međutim, kako tužilac, kao poverilac ne može da izvrši jednostranu konverziju dospelog deviznog duga, jer je to u suprotnosti sa članom 395. Zakona o obligacionim odnosima, odbio je kao neosnovan zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati 30.000 evra, sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 11.05.2004. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, pravilnom primenom materijalnog prava.

Kod utvrđenog da je tužilac tuženom po prethodnom dogovoru predao novčani iznos od 30.000 evra, a da tuženi u ugovorenom roku nije izvršio svoju obavezu predajom stana tužiocu, niti mu je vratio taj novčani iznos, to je tuženi u obavezi, a shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, da tužiocu vrati novčani iznos od 30.000 evra sa kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na ime stečenog bez osnova, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. U odnosu na isplatu glavnog duga i kamate pravilno je primenjen član 395. Zakona o obligacionim odnosima, jer je u pitanju devizno potraživanje vezano za valutu evro. Prema članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, ako novčana obaveza glasi na plaćanje u stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (valutne obaveze).

Konverzija glavnog duga i kamate može se s toga vršiti samo u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Imajući u poverilac novčanog potraživanja u evrima ima pravo da od tuženog zahteva isplatu dugovanog sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud i pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je u okviru zahteva, a u funkciji pravilne primene materijalnog prava i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati 30.000 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je obavezivanjem tuženog na isplatu deviznog iznosa u dinarskoj protivvrednosti drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahev i odlučio u granicama zahteva koji nisu stavljeni u postupku. Upravo suprotno, tužbeni zahtev nije prekoračen, jer traženi dinarski iznos predstavlja protivvrednost dosuđenog deviznog iznosa sa stanjem na dan 11.05.2004. godine. Zahtev za naplatu novčane obaveze koja glasi na određeni novčani iznos u domaćoj valuti sadrži u sebi zahtev za naplatu novčanih jedinica u stranoj valuti, pa je drugostepeni sud, pravilnom primenom navedenih zakonskih odredbi obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 30.000 evra sa kamatom od 11.05.2004. godine, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Navodima u reviziji se faktički osporava utvrđeno činjenično stanje, koje navode Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti shodno članu 407. stav 1. ZPP, a kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić