U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG i DD, svi iz ..., koje zastupa punomoćnik Snežana Pantić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Vlade Republike Srbije, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, sa sedištem u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Užicu, radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4525/19 od 29.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 18.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4525/19 od 29.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P1 7/19 od 29.08.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa je utvrđeno da je Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 05-11-2372/2016-4 od 25.03.2016. godine, izvršena diskriminacija između lica koja su u skladu sa Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju, utvrđena kao višak zaposlenih, a kojima je u momentu prestanka radnog odnosa i ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu po tom Programu do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju u skladu sa tada važećim propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju nedostajalo do 5 godina, a koja su do ostvarivanja prava na penziju ostvarila pravo na posebnu novčanu naknadu i ostvarila pravo na isplatu razlike između iznosa starosne penzije koju bi ostvarili primenom propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je bio važeći u momentu ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu i iznosa ostvarene prevremene starosne penzije, i tužilaca kao lica na koja se ne odnosi Zaključak Vlade RS broj 05-11-2372/2016-4 od 25.03.2016. godine, iz razloga što su tužioci u trenutku kada su utvrđeni kao višak zaposlenih svoja prava po Programu za rešavanje viška zaposlenih ostvarili kao korisnici „opcije 3“, po osnovu radnog staža i drugih ličnih svojstava. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je obavezana tužena da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete zbog učinjene diskriminacije i pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti isplati iznos od po 80.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate, dok je veći zahtev za naknadu nematerijalne štete do traženih 99.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od po 20.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4525/19 od 29.10.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Užicu P1 7/19 od 29.08.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS'“, broj 72/11, 49/13-Us, 74/13-Us, 55/14, 87/18- u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjničnom stanju, tužioci su bili zaposleni u FAP Korporacija a.d. Priboj u restrukturiranju do 31.12.2013. godine, kada im je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njihovim radom. Tužioci su sa poslodavcem zaključili Sporazume o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, kojima je konstatovano da ne postoji potreba poslodavca za radom zaposlenih, da im nedostaje do 2 godine za ostvarivanje prava na penziju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa shodno tome i dobrovoljno iskazanom opredeljenju, da su saglasni da im radni odnos kod poslodavca prestane u svemu prema odredbama sporazuma. Članom 3. sporazuma je predviđeno da će zaposlenom odmah po potpisivanju sporazuma biti isplaćena otpremnina u iznosima navedenim u sporazumima za pune godine staža osiguranja navedene u sporazumima, a članom 7. da je zaposleni dužan da se u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu, prava na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu u skladu sa propisima o zapošljavanju. Prilikom poziva zaposlenima za prijavljivanje za jednu od opcija iz Programa za rešavanje viška zaposlenih, u internom listu preduzeća objavljene su četiri opcije skladu sa Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, broj 64/05... 63/13) i Uputstvom o bližim kriterijumima za primenu tog Programa („Službeni glasnik RS“, broj 89/05) i objašnjeno da zaposleni mogu da biraju opciju koja im najviše odgovara. „Opcija 3“ programa predviđala je otpremninu u skladu sa Zakonom o radu i ostvarivanje prava na novčanu naknadu u skladu sa propisima o zapošljavanju- za zaposlene kojima nedostaje do 2 godine za ostvarivanje prava na penziju, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, dok je „opcija 4“ predviđala posebnu novčanu naknadu za zaposlene kojima nedostaje do 5 godina do ispunjenja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju, na dan dostavljanja spiskova ministarstvu - u iznosu koji predstavlja zbir šestostruke mesečne zarade ostvarene u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike i proizvoda preostalog broja meseci do ispunjenja prvog uslova za penziju i 60% prosečne mesečne zarade u Republici, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Tužioci, kao i drugi zaposleni koji su prihvatili program, tražili su da imaju slobodan izbor opcija ali im je poslodavac objasnio da Vlada ne dozvoljava druge opcije, već samo „opciju 3“ (za koju su se oni opredelili). Tužioci su podneli pismeni zahtev Izvršnom odboru FAP Korporacije AD Priboj u restruktuiranju da im dozvoli izbor četvrte opcije, ali je posle obavljenih konsultacija sa nadležnim ministarstvom doneta odluka da se za radnike koji ispunjavaju uslov po „opciji 3“ ne može primeniti „opcija 4“ Programa. Nakon što su počeli da primaju rešenja o penzionisanju po novom Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je stupio na snagu 01.01.2015. godine, tužioci su uvideli da im je penzija umanjena za 20%, kao da odlaze u prevremenu penziju zbog neispunjenja obaveznog uslova u pogledu godina života (65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja). Vlada Republike Srbije donela je Zaključak 05-11-2372/2016-4 od 25.03.2016. godine u kome je u stavu 1. navedeno da je Vlada saglasna da se licima koja su u skladu sa Odlukom o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, broj 64/05... 63/13, 129/14) utvrđena kao višak zaposlenih a kojima je u momentu prestanka radnog odnosa i ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu po tom programu do ispunjenja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju u skladu sa tada važećim propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju nedostajalo do 5 godina i koji su do ostvarivanja prava na penziju ostvarila pravo na posebnu novčanu naknadu (opcija 5), isplaćuje razlika između starosne penzije koju bi ostvarivali primenom propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je bio važeći u momentu ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu i iznosa ostvarene privremene starosne penzije. Stavom 5. Zaključka propisano je da obračun iznosa iz tačke 1. ovog Zaključka utvrđuje i isplaćuje Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Pre donošenja ovog Zaključka tužioci i ostali zaposleni koji su prihvatili „opciju 3“ su zajedno sa zaposlenima iz Kragujevca koji su prihvatili „opciju 5“ (i kojima su takođe umanjene penzije za 20%) organizovali Udruženje registrovano u APR-u BU 6355/2015 od 15.07.2015. godine i započeli pregovore i razgovore sa Vladom radi pronalaženja rešenja za isplatu razlike do punog iznosa penzije, pa je posle više razgovora donet navedeni Zaključak. Kao i drugi zaposleni koji su prihvatili „opciju 3“ tužioci su se obratili Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za isplatu ove razlike ali su odbijeni uz objašnjenje da se Zaključak Vlade ne odnosi na tu kategoriju zaposlenih. Tužioci su naveli da se osećaju diskriminisanim i građanima drugog reda u odnosu na zaposlene kojima je nedostajalo skoro 5 godina do penzije a na osnovu navedenog Zaključka Vlade dobili su punu penziju, tako da su sa manje radnog staža otišli u punu penziju, dok su oni sa više godina staža „kažnjeni“ umanjenjem penzije od 20%“, što je dve i po penzije koje će godišnje primati manje do kraja života.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je navedenim Zaključkom Vlade 05 broj 11-2372/2016-4 od 25.03.2016. godine povređeno načelo jednakih prava i izvršena diskriminacija tužilaca po osnovu njihovog ličnog svojstva - godina radnog staža i godina starosti, kao uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju i obavezali tuženu da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu zbog učinjene diskriminacije.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenili materijalno pravo u ovom sporu.

Zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu propisana je odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije uz ograničenje da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima. Opšta zabrana diskriminacije predviđena je i članom 1. Protokola 12 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009) propisano je da se tim zakonom uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Članom 2. stav 1. navedenog zakona propisano je, da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikrivan način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionaloj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu, političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 4. navedenog Zakona, ustanovljeno je načelo jednakosti po kome su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Odredbom člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, kao poseban vid diskriminacije propisana je povreda načela jednakih prava i obaveza, koja postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Međutim, svaka nejednakost ne predstavlja povredu načela ravnopravnosti. Da bi se utvrdilo da li je povređeno načelo jednakih prava i obaveza, mora se ispitati: da li su licu ili grupi lica uskraćena neka prava, koja se u istoj ili sličnoj situaciji drugima ne uskraćuju, odnosno ne nameću; da li je to uskraćivanje prava ili nametanje obaveze zasnovano na nekom njihovom ličnom svojstvu; da li su opravdani cilj ili posledica preduzetih mera i da li postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužiocima je donošenjem Zaključka Vlade Republike Srbije od 25.03.2016. godine uskraćeno pravo na ostvarivanje i isplatu posebne naknade preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u vidu razlike između starosne penzije koju bi ostvarili po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je bio važeći u momentu ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu i iznosa ostvarene prevremene starosne penzije, iako su bili u istoj odnosno bitno sličnoj situaciji kao lica kojima je to pravo priznato navedenim Zaključkom Vlade. Naime, u momentu kada su se tužioci izjašnjavali o ponuđenim opcijama iz Programa za rešavanje viška zaposlenih i zaključivali sporazume o prestanku radnog odnosa i regulisanju međusobnih prava i obaveza (31.12.2013. godine) bio je u primeni Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03 .... 101/2010) koji je u članu 19. propisivao da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju: kad navrši 65 (muškarac), odnosno 60 (žena) godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja; kad navrši 40 (muškarac), odnosno 38 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 58 godina života; kad navrši 45 godina staža osiguranja. Izmenama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ br.75/2014 od 21.07.2014. godine) koje su počele da se primenjuju od 01.01.2015. godine izmenjen je član 19. Zakona i pooštreni su uslovi za ostvarivanje prava na starosnu penziju, tako da osiguranik stiče to pravo: kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, odnosno kad navrši 45 godina staža osiguranja. Prema uslovima koji su propisani u pozivu za dobrovoljno izjašnjenje za izbor ponuđenih opcija i kasnijim uputstvima nadležnog ministarstva, zaposleni kojima su nedostajale do 2 godine do ispunjenja uslova za starosnu penziju po tada važećem zakonu mogli su izabrati samo „opciju 3“, dok su zaposleni kojima je do ostvarivanja prava na starosnu penziju nedostajalo do 5 godina (opcija 4), imali pravo izbora između prve tri ponuđene opcije i „opcije 5“. Svi oni su sa početkom primene novog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ostvarili pravo na umanjenu starosnu penziju zato što nisu ispunjavali uslove propisane tim zakonom za odlazak u punu starosnu penziju (65 godina života). U takvoj situaciji, Zaključkom Vlade od 25.03.2016. godine neopravdano se pravi razlika između ove dve grupe bivših zaposlenih time što se licima koja su se opredelila za „opciju 5“ (nedostajalo im je do 5 godina za ostvarivanje uslova za starosnu penziju po ranijim propisima) priznaje isplata razlike do punog iznosa starosne penzije koju bi ostvarili po ranije važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, dok se to pravo ne priznaje tužiocima i ostalim licima koja su se opredelila za „opciju 3“ iako su i oni bili u istoj odnosno bitno sličnoj situaciji jer im je za ostvarivanje uslova za starosnu penziju po ranijim propisima u momentu izbora opcije nedostajalo do 2 godine. Ovakvo uskraćivanje prava zasnovano je isključivo na ličnom svojstvu tužilaca po osnovu godina starosti i godina staža osiguranja, za koje postupanje tužena nije dokazala da postoji razumno opravdanje. Opravdani cilj ili posledica koje su se nameravale postići preduzetim merama ne proizilaze ni iz sadržine samog Zaključka Vlade jer u njemu nije objašnjeno zbog čega je različit tretman ove dve grupe lica, kako pravilno zaključuje i drugostepeni sud. U nedostatku postojanja opravdanog cilja ili posledica, ne može se ocenjivati postojanje srazmere između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

U postupku za zaštitu od diskriminacije važe posebna pravila o teretu dokazivanja, propisana odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zaštiti diskriminacije, koja olakšavaju položaj tužioca jer tužilac treba samo da učini verovatnim da je do diskriminacije došlo - da je tuženi stavio tužioca u nepovoljniji položaj zbog njegovog ličnog svojstva, i ako u tome uspe, onda postoji pretpostavka da je prekršeno načelo jednakosti, pa je tada tuženi diskriminator dužan da dokaže da tom radnjom – aktom diskriminacije, ipak nije prekršeno ovo načelo. Takođe, odredbom stava 1, navedene zakonske odredbe ustanovljeno je pravilo da ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv.

Imajući u vidu izloženo, tužioci su učinili verovatnim da je tužena izvršila akt diskriminacije a tužena, na koju je primenom navedenih pravila prešao teret dokazivanja, nije dokazala da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza. Motivi i razlozi zbog kojih je neko izvršio diskriminaciju su irelevantni.

Izjavljenom revizijom po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pasivna legitimacija u ovom sporu je pravilno utvrđena, s obzirom da je kao tužena označena Republika Srbija i njen organ – Vlada, koji je doneo Zaključak od 25.03.2016. godine, kao akt diskriminacije, na predlog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje je bilo nadležno za pravilno i zakonito sprovođenje celokupnog programa tehnološkog viška zaposlenih u preduzećima sa većinskim državnim odnosno društvenim kapitalom u postupku privatizacije. Stoga je, suprotno navodima revizije, okolnost da su tužioci sporazume o uslovima prestanka radnog odnosa i regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključili sa poslodavcem FAP Korporacijom a.d. iz Priboja, bez značaja za pasivnu legitimaciju tužene.

Lično svojstvo je svako obeležje koje je vezano za ličnost pojedinca a ukoliko ga pojedinac „deli“ sa većim ili manjim brojem drugih lica onda se radi o grupi lica sa istim ličnim svojstvom. Diskriminacija postoji ako lično svojstvo nekog lica ili grupe ljudi dovodi do neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja. Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije navedena su samo neka od ličnih svojstava na osnovu kojih se može izvršiti diskriminacija, pri čemu ta lista nije zatvorena već se diskriminacija može utvrditi i po nekom drugom stvarnom odnosno pretpostavljenom ličnom svojstvu. Shodno tome, godine starosti i godine radnog staža, kao uslov za ostvarivanje starosne penzije, predstavljaju lično svojstvo tužilaca kao osnov diskriminacije.

Nisu od uticaja ni revizijski navodi da su tužioci imali mogućnost, koju nisu iskoristili, da u skladu sa zakonom pokrenu postupak radi poništaja odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zbog postojanja mane volje prilikom izjašnjavanja o opcijama koje prihvataju. Ovo stoga što je predmet spora u ovoj parnici utvrđenje diskriminacije koju je učinila Vlada Republike Srbije donošenjem navedenog Zaključka od 25.03.2016. godine i naknada nematerijalne štete, prema članu 1. stav 1. i članu 43. tačka 2. i 4. Zakona o zabrani diskriminacije. Radi se o neposrednoj diskriminaciji u smislu članu 6. ovog Zakona, zasnovanoj neposredno (direktno) na ličnom svojstvu tužilaca, godinama starosti i godinama radnog staža, jer je to bio razlog za nejednako postupanje i stavljanje tužilaca u nepovoljniji položaj u odnosu na grupu lica na koju se Zaključak odnosi, iako su bili u istoj odnosno bitno sličnoj situaciji.

U odnosu na tužioce izvršena je diskriminacija, zbog čega oni imaju pravo na naknadu štete koja im je pričinjena zbog povrede prava na jednako postupanje, kao jednog od prava ličnosti, na osnovu člana 43. tačka 4. Zakona o zabrani diskriminacije, u skladu sa odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Uzimajući u obzir sve relevantne činjenice koje su od uticaja na odmeravanje visine naknade, njenu pravnu prirodu i cilj kome služi, shodno članu 200. stav 2. ZOO, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iznos od 80.000,00 dinara koji je dosuđenom pobijanom odlukom svakom od tužilaca, pravilno je i adekvatno odmeren, te isti predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete. Naime, pravična naknada nematerijalne štete predstavlja oblik otklanjanja štetnih posledica i sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, niti sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizacija ličnih dobara). Stoga, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu postupanje tužene, koje je utvrđeno kao diskriminatorsko, nije usmereno samo u odnosu na ličnost tužilaca već i na sva lica - bivše radnike FAP Korporacija a.d. Priboj koji su se opredeljenjem za „opciju 3“ prilikom prestanka radnog odnosa zbog prestanka potrebe za njihovim radom našli u istoj ili sličnoj situaciji kao tužioci, zbog čega nalazi da dosuđeni iznosi predstavljaju adekvatno obeštećenje u odnosu na učinjenu povredu prava, te da dosuđivanjem navedenog iznosa uspostavlja psihička ravnoteža koja je kod tužilaca postojala pre utvrđene povrede prava.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije ali nalazi da nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost donete odluke.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić