Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 157/21 od 01.09.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, petom, sedmom, osmom, jedanaestom i dvanaestom izreke i u tom delu su odbijene kao neosnovane žalbe tužilja i tuženog. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke,tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja da se obaveže tuženi da im na ime naknade neimovinske štete zbog povrede moralnih prava autora, sada pokojnog VV, solidarno isplati 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.03.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom, devetom, desetom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom i sedamnaestom izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u celosti, pozivajući se na član 395. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilja.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R3 1/22 od 26.01.2022. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 157/21 od 01.09.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, pa je u skladu sa tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je prihvatio ocenu Apelacionog suda u Beogradu o ispunjenosti uslova iz člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) za odlučivanje o reviziji tužilja kao izuzetno dozvoljenoj.

Ispitujući pobijanu presudu donetu u drugom stepenu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, u daljem tekstu ZPP), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilja delom osnovana, a delom neosnovana i nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni drugih bitnih povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP zbog koji je revizija izjavljena. Revizijom se neosnovano ukazuje i na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer su razlozi pobijane presude jasni i razumljivi, a presuda sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama. Navode revizije koji se odnose na ocenu dokaza izvedenih u postupku i u vezi sa tim pogrešno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio, jer se iz tog razloga revizija ne može izjaviti, prema odredbi člana 398. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilja, sada pokojni VV (suprug i otac), koji je preminuo u toku ove parnice ...2017. godine, autor je dela „GG“ komična opera u dva dela - adaptacija, dramaturška obrada i libreto u prozi po istoimenoj komediji DD. Njegova supruga, tužilja AA, autor je stihova za libreto za navedenu operu, koja je premijerno izvedena ...2009. godine u pozorištu „Madlenianum“ u produkciji tuženog, a reklamirana je u sredstvima informisanja kao opera koju je po narudžbini ovde tuženog komponovao ĐĐ, koji se registrovao u „SOKOJ“ kao autor muzičkog dela – „GG“ komična opera u dva dela. Odnosi pokojnog VV kao autora adaptacije, dramaturške obrade i libreta navedene opere i tužilje AA kao autora stihova sa tuženim u pogledu korišćenja navedenih autorskih dela i isplate autorske naknade nisu bili uređeni nikakvim ugovorom u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima. Utvrđeno je da je za potrebe produkcije predmetne opere pokojni VV ponudio tuženom da izradi libreto za simbolnih 1 dinar u zamenu za angažovanje od strane tuženog na režiji predmetne opere. Tuženi nije prihvatio njegovu ponudu da režira operu, već je za reditelja angažovao EE za honorar od 15.000 evra. Pokojni VV je dopisom od ...2009. godine obavestio tuženog da traži honorar od 36.000 evra za ustupanje autorskih prava na libretu „GG“, uz napomenu da je i tužilja AA kao autor stihova za liberto spremna da nakon zaključenja ugovora svoja autorska prava ustupi tuženom za 4.000 evra. Tuženi je iskazao volju da tužilji AA na ime autorske naknade isplati 4.000 evra, ali ne i VV 36.000 evra, smatrajući da je autorska naknada koju on traži previsoka. Navedeni pregovori su završeni bez postizanja konačnog dogovora, ali je tuženi i pored toga nastavio pripreme i premijera komične opere „GG“ održana je ...2009. godine uz korišćenje autorskih dela pokojnog VV i tužilje AA, pri čemu VV nije označen kao autor adaptacija, dramaturške obrade i libreta, dok je tužilja AA označena kao autor stihova za libreto, ali im autorski honorar nije isplaćen. Međupresudom Višeg suda u Beogradu P 20029/10 od 29.10.2013. godine, donetom u ovom parničnom postupku, koja je postala pravnosnažna 01.10.2014. godine, utvrđeno je da je tužilac VV iz ... autor dela „GG“ komična opera u dva dela - adaptacija, dramaturška obrada i libreto u prozi VV po istoimenoj komediji DD i da je tužilja AA autor dela – stihovi za navedenu operu „GG“, da je osnovano potraživanje tužioca VV na ime naknade imovinske i neimovinske štete zbog povrede njegovih moralnih i imovinskih autorskih prava, kao i potraživanje tužilje AA na ime naknade imovinske štete zbog povrede njenih imovinskih autorskih prava. Istom međupresudom određeno je da se zastaje sa postupkom u pogledu raspravljanja o visini naknade i preostalom delu tužbenog zahteva, kao i o troškovima postupka do njene pravnosnažnosti. Prema prvoj varijanti nalaza i mišljenja (sa dopunama) sudskog veštaka za oblast autorskog prava, sada pokojnom VV pripadao bi honorar za libreto u visini od 15.000 evra (koji iznos je bio ugovoren sa EE za režiju opere), odnosno 11.000 evra s obzirom na koautorski deo tužilje AA za stihove libreta od 4.000 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 2. stav 1, člana 8, člana 16. stav 1, člana 19. stavovi 1 i 2 i člana 177. stav 2 Zakona o autorskim i srodnim pravima („Službeni list Srbije i Crne Gore“, br. 61/2004), kao i članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) našao da tužiljama pripada naknada štete zbog povrede autorskog prava njihovog pravnog prethodnika pok. VV (i to imovinske štete u visini dinarske protivvrednosti od 11.000 evra i neimovinske štete u visini od 500.000,00 dinara), a da tužilji AA pripada i naknada imovinske štete zbog povrede njenog imovinskog autorskog prava (u visini dinarske protivvrednosti od 4.000 evra), a koje povrede su učinjene javnim objavljivanjem autorskih dela (libreta i stihova za libreto za komičnu operu „GG“) bez priznanja autorstva i naznačenja imena pok.VV i AA kao autora. U pogledu dosuđene naknade neimovinske štete tužiljama zbog povreda moralnog autorskog prava njihovog pravnog prethodnika, stanovište prvostepenog suda je da tužilje imaju pravo na naknadu ovog vida štete, zato što je međupresudom Višeg suda u Beogradu P 20029/10 od 29.10.2013. godine (koja je postala pravnosnažna 01.10.2014. godine) utvrđena osnovanost potraživanja pok. VV na ime neimovinske štete zbog povrede moralnih autorskih prava, koja primenom člana 204. stav 1 ZOO prelazi na tužilje kao njegove zakonske naslednice. Ocenio je da pravična novčana naknada ovog vida štete iznosi 500.000,00 dinara, primenom kriterijuma iz člana 200. ZOO. U pogledu naknade imovinske štete, prvostepeni sud je našao da imovinska šteta pok. VV nastala zbog nezakonitog iskorišćavanja njegovog autorskog dela iznosi 11.000 evra u dinarskoj protivvrednosti (koliko je isplaćena naknada EE angažovanom za režiju opere), dok imovinska šteta tužilje AA iznosi 4.000 evra u dinarskoj protivvrednosti u vreme presuđenja, koji iznosi su dosuđeni prvostepenom presudom.

U pogledu zahteva za utvrđenje autorstva pok. VV i tužilje AA, prvostepeni sud je u ovom delu odbacio tužbu, sa obrazloženjem da se radi o presuđenoj stvari jer je o tom zahtevu već pravnosnažno odlučeno navedenom međupresudom Višeg suda u Beogradu P 20029/10 od 29.10.2013. godine. Primenom odredbe člana 177. stav 1 tačka 6. Zakona o autorskim i srodnim pravima, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilja za objavljivanje uvoda i prvog stava izreke međupresude (o utvrđivanju autorstva pok. VV i tužilje AA) o trošku tuženog u svim izdanjima navedenih dnevnih novina, dok je preostale tužbene zahteve odbio sa obrazloženjem da se zahtevaju mere koje su prekomerne i nepotrebne, jer je objavljivanje pravnosnažne presude u sredstvima javnog informisanja dovoljan i zadovoljavajući način zaštite autorskih prava.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu dosuđene naknade neimovinske štete tužiljama zbog povrede moralnih prava pok. VV kao autora, smatrajući da primenom člana 204. stav 1. ZOO potraživanje naknade nematerijalne (neimovinske) štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, što u konkretnom nije slučaj, jer parnični postupak za naknadu ove štete nije okončan pravnosnažnom sudskom odlukom do smrti oštećenog lica (pokojnog VV), bez obzira na postojanje međupresude Višeg suda u Beogradu P 20029/10 od 29.10.2013. godine koja je postala pravnosnažna pre njegove smrti. Zaključak drugostepenog suda je da je međupresudom utvrđeno samo da postoji osnov odgovornosti tuženog za naknadu neimovinske štete pok. VV, ali da mu ista nije dosuđena, zbog čega tužilje nemaju pravo na njenu naknadu u smislu citirane zakonske odredbe, jer se radi o ličnom pravu koje nije nasledivo, a smrću oštećenog prestaje mogućnost doživljavanja duševnih bolova kao vida nematerijalne štete. U pogledu utvrđenja autorstva pok. VV i tužilje AA, drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da se radi o presuđenoj stvari u tom delu zahteva, dok je o preostalom (naknadi imovinske štete oba autora i zahtevima koji se tiču povrede prava autora na naznačenje njihovih imena na svakom primerku dela, odnosno prilikom svakog javnog saopštavanja dela) smatrao da se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega je u tim delovima ukinuo prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda da tužilje kao zakonski naslednici nemaju pravo na naknadu neimovinske štete zbog povrede moralnih autorskih prava posle smrti njihovog pravnog prethodnika kao autora, zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, autorsko delo definisano je članom 2. stav 1 Zakona o autorskim i srodnim prvima („Službeni list Srbije i Crne Gore“, br. 61/2004) kao originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Autorskim delima smatraju se, između ostalog, i muzička dela, sa rečima ili bez (član 2. stav 2 tačka 4.), dok je autor fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo i on je nosilac autroskog prava (član 9. stavovi 1 i 3). Sadržinu autorskog prava čini korpus moralnih i imovinskih prava koje autor uživa od trenutka nastanka svog autorskog dela. Od moralnih prava, autor ima pravo paterniteta, odnosno pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu (član 14.), zatim pravo na naznačenje imena, koje se ogleda u isključivom pravu autora da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno da budu navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela (član 15. stav 1), kao i pravo objavljivanja, koje podrazumeva da autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti (član 16. stav 1). Imovinska prava autora sastoje se u tome da autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svoga dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela, a za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica, autoru pripada naknada, ako ovim zakonom ili ugovorom nije drugačije uređeno (član 19). Navedenim zakonom regulisana je i zaštita autorskog prava, pa je, između ostalog, predviđeno da nosilac autorskog prava može tužbom da zahteva naknadu imovinske štete i objavljivanje presude o svom trošku (član 177. stav 1 tačke 5. i 6.), kao i da autor zbog povrede svojih moralnih prava ima pravo na tužbu za naknadu neimovinske štete (član 177. stav 2).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tuženi izvršio povredu autorskih prava pok. VV i njegove supruge AA tako što je nezakonito - bez priznanja autorstva, bez naznačenja imena pok. VV kao autora proznog libreta, bez njihove saglasnosti kao autora za objavljivanje dela i bez plaćanja autorske naknade, iskoristio njihova autorska dela tako što je pripremio produkciju i u decembru 2009. godine javno izveo predmetno delo - komičnu operu u dva dela „GG“, iako je u aprilu iste godine obavešten o načinu i uslovima pod kojima su autori bili spremni da mu ustupe svoja autorska prava. Pravnosnažnom međupresudom odlučeno je o pravu paterniteta, odnosno pok. VV i tužilji AA priznato je autorstvo na njihovim delima (dramaturška obrada i prozni libreto, kao i stihovi za libreto za delo „GG“ komična opera u dva dela). Istom presudom je utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca VV na ime naknade imovinske i neimovinske štete zbog povrede njegovih moralnih i imovinskih autorskih prava, kao i potraživanje tužilje AA na ime naknade imovinske štete zbog povrede njenih imovinskih autorskih prava, dok je odlučeno da se zastaje sa postupkom u pogledu raspravljanja o visini ovih naknada.

Vrhovni sud prihvata pravno stanovište i iznete razloge prvostepenog suda da je na tužilje kao zakonske naslednice prešlo pravo potraživanja naknade neimovnske štete zbog povrede moralnih prava pokojnog autora VV, s obzirom da je to pravo priznato pravnosnažnom međupresudom. Naime, prema članu 335. ZPP, međupresuda se može doneti ako je tuženi osporio i osnov i iznos (visinu) tužbenog zahteva, a u pogledu osnova je stvar sazrela za donošenje odluke, zbog čega sud iz razloga celishodnosti može prvo doneti presudu samo o osnovu tužbenog zahteva. Iz navedene odredbe proizilazi da je međupresuda po svojoj pravnoj prirodi presuda deklarativnog (utvrđujućeg) karaktera i njen cilj se ograničava na utvrđenje postojanja prava, odnosno pravnog odnosa. Dakle, kako se međupresudom utvrđuje postojanje (ili nepostojanje) nekog prava i kako je u konkretnom slučaju pravnosnažnom odlukom - međupresudom donetom u ovom parničnom postupku, koja kao takva ima dejstvo u postupku u kojem je doneta, utvrđeno pravo autora da potražuje neimovisnku štetu zbog povrede njegovih moralnih prava, isto je nasledivo u smislu člana 204. stav 1 ZOO.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je usvojio reviziju tužilja i preinačio drugostepenu presudu tako što je potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke kojom je tužiljama dosuđena naknada neimovinske štete od 500.000 dinara zbog povrede moralnih prava njihovog pravnog prethodnika kao autora, smatrajući dosuđeni iznos pravičnom novčanom naknadom koja nije u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome služi naknada ovog vida štete i kojom se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO). U preostalom delu (kojim je pravnosnažno odbijen zahtev tužilja za naknadu neimovnske štete preko dosuđenog do traženih 4.750.000,00 dinara), Vrhovni sud nalazi da je revizija tužilja neosnovana, odnosno da bi se dosudom većeg iznosa prekoračio cilj kome služi ova naknada, a to je satisfakcija zbog povrede moralnih autorskih prava. Suprotno navodima revizije, na dosuđeni iznos neimovinske štete pravilno je dosuđena zatezna kamata od dana presuđenja kao dana kada je utvrđena visina šteta.

U pogledu odluke kojom je pravnosnažno odbačena tužba u delu zahteva za utvrđenja prava na autorstvo pok. VV i AA, Vrhovni sud prihvata kao pravilne razloge nižestepenih sudova da se radi o presuđenoj stvari, budući da je o tom zahtevu pravnosnažno odlučeno navedenom međupresudom.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom članova 407. stav 1. i 405. stav 1. ZPP odlučio kao u stavovima drugom i trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u odnosu na odluku drugostepenog suda iz stava trećeg izreke, koja je suštinski rešenje jer je tom odlukom ukinuta prvostepena presuda (u stavovima trećem, četvrtom, devetom, desetom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom i sedamnaestom izreke) i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, Vrhovni sud je primenom člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP ocenio da je revizija tužilja u tom delu nedozvoljena.

Naime, revizija je vanredni pravni lek koji se prema članu 394. stav 1. ZPP može izjaviti samo protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu. Ukidanje prvostepene presude u određenom delu i vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje znači da postupak u tom delu nije pravnosnažno okonačan, pa je u toj situaciji revizija nedozvoljena u smislu člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se prema zakonu ne može podneti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 404. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

O troškovima postupka po reviziji (koje tužilje potražuju za sastav revizije i sudske takse), odlučiće prvostepeni sud u ponovnom postupku, u sklopu odluke o troškovima celokupnog postupka.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić