Naime, prvostepeni sud je, rešenjem od 20.04.2021. godine, odbio prigovor apsolutne nenadležnosti koji je istakla tužena, našavši da je sud Republike Srbije nadležan, saglasno članu 61. stav 1. tačka 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, da postupa po tužbi od 26.01.2021. godine za razvod braka parničnih stranaka, poveravanje tuženoj samostalnog vršenja roditeljskog prava, uređenje načina održavanja ličnih odnosa tužioca sa zajedničkim maloletnim detetom i za određivanje tužiočevog doprinosa u izdržavanju deteta. Taj sud je imao u vidu da tužena ima prijavljeno prebivalište u ..., gde je i zaposlena i da su i ona i maloletni sin parničnih stranaka državljani BiH i Republike Srpske, ali i to da su stranke brak zaključile u Beogradu (...2020. godine), gde je rođen njihov maloletni sin VV (....2020. godine), a naročito to da je tužilac državljanin Republike Srbije i da ima prebivalište u ... .

Našavši da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je nadležan da donese odluku o razvodu braka parničnih stranaka, drugostepeni sud je u tom delu potvrdio prvostepenu odluku o odbijanju prigovora nenadležnosti domaćeg suda. Pritom je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da je i za rešavanje ostalih zahteva (za vršenje roditeljskog prava, uređenje ličnih odnosa i izdržavanje) nadležan taj sud, a ne sud strane države, zbog čega je drugostepeni sud u tom delu tužbu odbacio, pozivajući se na član 66. pomenutog zakona i Konvenciju o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece (član 5. stav 1).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ukazuje revizija, o kojoj i Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i ona iz člana 374. stav 1. u vezi sa čl. 389. stav 1. i 378. stav 3. ZPP na koju tužilac takođe ukazuje revizijom.

Odlučujući o žalbi izjavljenoj u ime tužene, kojom se u konkretnom slučaju spori nadležnost domaćeg suda, drugostepeni sud je primenio Konvenciju o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece od 19.10.1996. godine koja je u Republici Srbiji potvrđena zakonom („Službeni glasnik RS–Međunarodni ugovori“, broj 20 od 09.11.2015, primenjuje se od 01.11.2016. godine). Pritom je zanemario činjenicu da se ova konvencija primenjuje između država potpisnica, a da Bosna i Hercegovina nije potpisnica te konvencije, što znači da se odredbe konvencije ne primenjuju u konkretnom slučaju. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao da se u konkretnom slučaju može zasebno odlučivati o razvodu a zasebno o vršenju roditeljskog prava, kao i da potonji zahtev treba tretirati kao samostalan i da u skladu sa tim treba oceniti nadležnost domaćeg suda. Postupivši na taj način drugostepeni sud je nepravilno zaključio da domaći sud u konkretnom slučaju nije nadležan da donese odluku o zahtevima za vršenje roditeljskog prava, uređenje ličnih odnosa i izdržavanje.

S tim u vezi, drugostepeni sud nije vodio računa da se odredbe Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, s obzirom da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 194. stav 1. Ustava), primenjuju u skladu sa članom 226. Porodičnog zakona.

Naime, Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br.43/82, 72/82-ispravka, „Službeni list SRJ“, br.46/96, „Službeni glasnik RS“, br.46/2006-dr. zakon) propisana je nadležnost domaćeg suda i onda kad tuženi nema prebivalište u zemlji, ako je tužilac jugoslovenski državljanin i ako ima prebivalište u zemlji (kao u ovom slučaju), i to u sporovima radi razvoda braka (član 61. stav 1. tačka 2) i u sporovima o zakonskom izdržavanju dece (član 67. stav 2). Isto važi i u sporovima o čuvanju, podizanju i vaspitanju dece, ali samo kada su oba roditelja državljani SRJ, odnosno Srbije (član 66. stav 1). Međutim, pravila o nadležnosti u svim ovim sporovima propisana su samo za slučaj kada se ti sporovi vode kao samostalni.

Porodični zakon, u parničnim postupcima u vezi s porodičnim odnosima, uređuje više situacija u kojima dolazi do atrakcije nadležnosti. Između ostalog, u sporu za razvod braka u kome se istovremeno odlučuje i o vršenju roditeljskog prava i izdržavanju deteta, odredbama člana 226. propisano je da je sud dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava (stav 1), a može odlučiti i o potpunom ili delimičnom rešenju roditeljskog prava (stav 2) i odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici (stav 3). Sporom o vršenju roditeljskog prava, u smislu čl. 68. do 74. Porodičnog zakona kojima se određuje sadržina roditeljskog prava, smatra se i spor o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem ili određivanju visine doprinosa za izdržavanje deteta od strane drugog roditelja. To znači da u slučaju kakav je predmetni, nadležni sud pred kojim je pokrenut postupak za razvod braka, biva nadležan i za ostale porodične sporove, dakle i za spor o vršenju roditeljskog prava, pošto se svi oni moraju istovremeno rešiti i ne mogu se razdvajati, jer je tako najcelishodnije i u najboljem interesu maloletnog deteta.

Postupivši suprotno navedenom kada je pogrešno zaključio da je domaći sud nenadležan da postupa o delu tužbenog zahteva (vršenju roditeljskog prava) i kada je u tom delu odbacio tužbu i na taj način okončao postupak pred domaćim sudom, drugostepeni sud je načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, zbog koje je pobijana odluka morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, radi donošenja odluke o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja.

Kada bude ponovo odlučivao o žalbi izjavljenoj u ime tužene, drugostepeni sud će pre svega ispitati, što je prethodno propustio da učini, a na šta se osnovano ukazuje revizijom, da li je žalba dozvoljena u smislu člana 378. stav 3. ZPP, odnosno da li ju je izjavilo lice ovlašćeno za izjavljivanje žalbe. Ovo stoga što punomoćnik fizičkog lica može biti, osim krvnog srodnika i predstavnika službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, pod uslovima propisanim zakonom, još samo advokat (član 85. stav 2. ZPP) i što se u spisima nalazi pismeno Advokatske komore Srbije prema kome lice koje se pojavljuje u ime tužene nije upisano ni u jedan od imenika advokata u Srbiji, a tužilac ukazuje da advokati iz Bosne i Hercegovine nemaju pravo da se bave advokaturom na teritoriji Republike Srbije ukoliko nisu upisani u imenik advokata Advokatske komore Srbije, saglasno čl. 14. i 25. Zakona o advokaturi. Pritom će sud imati u vidu da se pravo na bavljenje advokaturom u Republici Srbiji stiče, u skladu sa odredbama Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS“, broj 31/11, 24/12-US), donošenjem odluke o upisu u imenik advokata i polaganjem advokatske zakletve (član 5. stav 1); kao i to da su istim zakonom propisani i bliži uslovi za upis stranog državljanina u imenika advokata (član 14) i ograničenja u njegovom bavljenju advokaturom (član 25). Ukoliko eventualno oceni da je žalba dozvoljena, drugostepeni sud će o njoj doneti odluku imajući u vidu citirane odredbe Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, koje se primenjuju u skladu sa citiranim odredbama Porodičnog zakona.

Na osnovu izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja, primenom člana 415. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić