Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom obrazloženju nižestepenih odluka, tužilja je zadobila telesne povrede ...2010. godine u požaru izazvanom eksplozijom gasa u spavaćoj sobi porodične kuće u ..., u kojoj se tada nalazila sa svojom maloletnom decom. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 272/12 od 01.06.2015. godine solidarno su obavezani ovde tuženi i privredno društvo „Gas Fermont“, kao vršioci opasne delatnosti, da naknade tužilji nematerijalnu štetu nastalu štetnim događajem izazvanim curenjem gasa do koga je došlo zbog nepravilnog razmaka između vodova (direktni kontakt gasnog i napojnog električnog trofaznog kabla izazvao je pregrevanje napojnog kabla i topljenje polietilenske cevi gasovoda). Tužilja, koja je u vreme štetnog događaja imala 33 godine, završenu srednju trgovačku školu – smer ... i bila zaposlena kao trgovac, zadobila je teške telesne povrede (opekotine glave, vrata, donjih i gornjih ekstremiteta, slabinske i obostrane sedalne regije). Tužiljin zahtev za invalidsku penziju odbijen je 2011. godine, a njeno lečenje i rehabilitacija okončani su 13.01.2012. godine, kada se vratila na posao, ali je već posle pet dana ponovo otvorila bolovanje i, sa sukcesivnim bolovanjima, radila do 31.12.2012. godine kod istog poslodavca, a od 31.12.2014. kod drugog, da bi 2015. godine, kada je obolela od upale pluća, zaključila da nije u stanju da radi i napustila posao, bez daljeg traženja drugog, tako da nije prijavljena na tržište rada, niti zaposlena.

Tužilja ima oštećenu kožu na šakama, srasline između prstiju, ograničena joj je pokretljivost i mogućnost odmicanja prstiju jedih od drugih, formiranje pesnice, čvrsto prihvatanje i stiskanje predmeta, nema nokte ni na jednom od prstiju obe šake, koža nadlaktice i podlaktice leve ruke joj je oštećena sa ožiljcima u čijem predelu nedostaju lojne i znojne žlezde, smanjen joj je osećaj za dodir, na toplo, hladno, ima ožiljke u predelu pojasa u slabinskom delu koji se zatežu prilikom saginjanja i drugog većeg naprezanja, što dovodi do bola i ograničenih pokreta zbog ožiljaka, nedostaju joj spoljašnje polovine obrva, oba uha su joj izmenjena po izgledu i konfiguraciji, mimika lica u gornjem i srednjem delu joj je umanjena, a javili su se i problemi sa plućima i disanjem (astma). Sveukupno, tužiljino zdravstveno stanje, uključivši i psihičko (nervozna je, slabo spava, ima snoviđenja, budi se umorna, neraspoložena i nespremna za bilo kakav posao), vremenom se pogoršava. Gubitak tužiljine radne sposobnosti, kao neposredna posledica povređivanja, iznosio je 60% na dan završetka lečenja 13.01.2012. godine, a aktuelno je 75%, sa izgledima pogoršanja. U periodu od septembra 2014. do novembra 2015. godine tužilji je isplaćeno na ime zarade i naknade za bolovanje 396.000,00 dinara.

Po stanovištu nižestepenih sudova, koji su prihvatili jednu od varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka, za period od septembra 2014. zaključno sa junom 2020. godine, ukupan iznos prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za delatnost trgovine na malo (osim trgovine motornim vozilima) iznosio je 2.307.428,00 dinara; razlika između onog što je tužilji isplaćeno i onog što bi joj pripadalo da nije bilo štetnog događaja iznosi 1.992.048,00 dinara, dok je 75% od iznosa te razlike 1.494.036,00 dinara, a 373.771,71 dinar obračunata zakonska zatezna kamata na ukupan iznos 75% razlike od dospelosti svakog mesečnog iznosa do 30.07.2020. godine. Prosečna mesečna zarada trgovca u junu 2020. godine je 40.995,00 dinara, a 75% tog iznosa je 30.746,25 dinara. Kapitalizirana mesečna renta za 438 meseci (od jula 2020. do 25.10.2056. godine, što je pretpostavljeni životni vek tužilje s obzirom da je 77,9 godina predviđen životni vek žene u Sremskoj oblasti), uz primenjeni diskontovani koeficijent od 2,08, iznosi 6.444.887,19 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su smatrali osnovanim zahtev tužilje za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade od 1.494.036,00 dinara, uvećane za obračunatu zakonsku zateznu kamatu do 30.07.2020. godine od 373.771,71 dinar i mesečne rente od 30.746,25 dinara, zasnivajući odluku na odredbama čl. 195. Zakona o obligacionim odnosima, a odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu kapitalizirane rente od 6.444.887,19 dinara, s pozivom na odredbe člana 188. stav 3, 4. i 5. istog zakona, pošto tužilja nije tražila obezbeđenje isplate štete koje bi sud prihvatio, a tuženi odbio da pruži, odnosno nije pružila dokaze o postojanju ozbiljnih uzroka na strani poverioca ili dužnika obaveze koji opravdavaju dosudu ovog vida obeštećenja. Odlučujući o prigovoru zastarelosti, prvostepeni sud je imao u vidu pravno stanovište drugostepenog suda iz rešenja Gž 596/2020 od 14.05.2020. godine, kojim je ukinuta ranije doneta odbijajuća (zbog zastarelosti) presuda u ovoj parnici (P 901/2017 od 14.11.2019. godine), te je prigovor zastarelosti potraživanja odbio, s obrazloženjem da se radi o naknadi štete koja nije dospela, pa se ima primeniti trogodišnji rok zastarelosti u odnosu na dan podnošenja tužbe (01.09.2017. godine) koji nije istekao. Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepena presuda pravilna, prihvatajući kao pravilan i zaključak o neosnovanosti prigovora zastarelosti, i to ne samo iz razloga što se o tome na isti način već izjasnio isti drugostepeni sud u ovoj parnici, već i zbog toga što je među istim strankama pravnosnažno okončana parnica presudom kojom je usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete iz istog štetnog događaja i koja je prošla pravnu kontrolu Vrhovnog kasacionog suda (presuda Rev 126/2016 od 09.03.2016. godine), te se ne mogu prihvatiti žalbeni navodi tuženog o postojanju dužnosti suda da i u ovoj parnici neposredno izvodi dokaze na okolnost postojanja osnova obaveze tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, činjenično stanje u vezi sa odlukom o prigovoru zastarelosti ostalo je nepotpuno utvrđeno zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima - ZOO je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze; da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1); da zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2).

Prema odredbama člana 195. istog zakona, ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav prvi); a ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu (stav drugi).

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i okolnosti konkretnog slučaja, rok koji se računa za zastarelost tražene naknade štete ne poklapa se s datumom nastanka štete, ali ni sa danom podnošenja tužbe, već zastarelost teče od dana donošenja akta kojim je utvrđena tužiljina nesposobnost za rad, odnosno od trenutka kada su su se njeni zdravstveni problemi konsolidovali na taj način da su poprimili hroničan oblik i nastupa istekom roka od tri godine od dana njenog saznanja za sve posledice i obim štete, u okviru objektivnog roka od pet godina.

Osim toga, ne može se prihvititi kao pravilan ni zaključak prvostepenog suda u pogledu visine rente, odnosno izraženo shvatanje da tužilji automatski pripada renta zbog umanjenja radne sposobnosti i to u odnosu na prosečnu zaradu po zaposlenom u Republici Srbiji za delatnost trgovine na malo. Novčana renta zbog izgubljene zarade je vrsta materijalne štete koja podrazumeva onu imovinsku korist koja bi se inače postizala radom prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a koja korist nije ostvarena usled nesposobnosti za rad povređenog, prouzrokovane radnjom ili propuštanjem za koje odgovara tuženi. Dakle, renta se odnosi na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja. To znači da se naknada štete po ovom osnovu dosuđuje ne zbog smanjene ili izgubljene radne sposobnosti, već zbog zarade koje sledstveno tome izostaje ili je manja. Odredbe čl. 188. i 195. ZOO se zato imaju tumačiti tako da osnov za ostvarenje prava na rentu postoji samo ako se utvrdi da oštećeni usled povreda ne može da ostvaruje prihod koji je mogao ostvariti (i koji je ostvarivao) da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen umanjenja sposobnosti. Utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti ima uticaja na umanjenu životnu aktivnost, odnosno dobija na značaju prilikom određivanja pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnsoti i, s tim u vezi, naknade nematerijalne štete, o kojoj je već odlučeno u drugom, pravnosnažno okončanom postupku. U konkretnoj situaciji, tužiljin gubitak u zaradi, posledično i iznos rente, za slučaj da nižestepeni sudovi nađu da njeno potraživanje nije zastarelo, ogledao bi se u razlici između onog što bi tužilji bilo isplaćeno na njenom radnom mestu za konkretni rad koji je obavljala i onog što joj je bilo isplaćeno nakon štetnog događaja, a ne u razlici između prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za delatnost trgovine na malo i procenta njene preostale radne aktivnosti.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da je za pravilnu odluku u ovoj parnici neophodno utvrditi tačan datum kada je tužilji utvrđen delimičan gubitak radne sposobnosti, odnosno momenat konsolidacije njenog zdravstvenog stanja tako da dalje lečenje ne može da dovede do njegovog poboljšanja, već se sprovodi radi održavanja zdravstvenog stanja na uspostavljenom nivou, a tek zatim oceniti da li je tužiljino potraživanje naknade štete zastarelo u smislu odredaba člana 376. ZOO.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 2. i 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković