Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u saobraćajnoj nesreći na magistralom putu ...-..., u naseljenom mestu ... dana ...2007. godine, u kojoj su učestvovali tužilac, kao biciklista i tuženi BB, koji je upravljao svojim putničkim motornim vozilom marke „Dačija-...“ registarskih oznaka ..., koje je u trenutku nesreće bilo osigurano kod tuženog DDOR „Novi Sad", po polisi broj ../2007 od 27.08.2007. godine, tužilac je zadobio teške telesne povrede. Veštačenjem koje je obavio veštak saobraćajne struke utvrđeno je da je osnovni uzrok nastanka nezgode propust vozača bicikla, a da imajući u vidu da se vozač putničkog vozila kretao brzinom znatno većom od dozvoljene i izgubio mogućnost da vozilo zaustavi pre nego što je dospeo na mesto kontakta i nezgodu izbegne, vozač putničkog vozila je u velikoj meri doprineo nastanku nezgode. Protiv tuženog BB vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudom u Požegi, zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl. 297 st. 3 u vezi čl. 289 st. 2 i 1 KZ, i odobrena je primena načela oportuniteta iz čl. 236 st. 7 ZKP. Nakon ispunjenja naloženih obaveza Osnovni sud u Požegi je rešenjem K. 128/2010 od 28.10.2010. godine obustavio krivični postupak protiv okrivljenog, ovde tuženog BB. U toku krivičnog postupka zakonski zastupnik tada mal. tužioca nije se pridružio krivičnom gonjenju i nije istakao imovinskopravni zahtev. Veštačenjem je utvrđena vrsta i opis teških telesnih povreda koje je zadobio tužilac, intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i straha, stepen naruženosti i procenat umanjenja opšte životne aktivnosti. Tužilac je 21.11.2008. godine otpušten iz bolnice. Od decembra meseca 2008. godine se nije javljao lekaru u vezi sa navedenim povredama.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, utvrđujući da je doprinos tužioca nastalom događaju 20%, a doprinos tuženog BB 80%, pa je primenom odredaba člana 200. i člana 897. ZOO dosudio tužiocu određene novčane iznose za sve tražene vidove pretrpljene nematerijalne štete. Ocenio je da je prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog DDOR Novi Sad neosnovan imajući u vidu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 04.01.2012. godine, a da je krivični postupak prema tuženom BB okončan 31.08.2010. godine, odnosno kada je rešenjem odobrena primena načela oportuniteta, zbog čega je primenio odredbu člana 377. ZOO.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „DDOR Novi Sad“, iz razloga što je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo kod ocene prigovora zastarelosti. Zaključio je da se u konkretnom slučaju ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 377. ZOO, imajući u vidu da primenom oportuniteta krivičnog gonjenja dolazi do odustanka tužioca od krivičnog gonjenja, pa se u ovom slučaju o navedenom prigovoru odlučuje na osnovu člana 376 stav 1. ZOO. Iz napred navedenih razloga ocenio je da je prigovor zastarelosti osnovan, odnosno da je tužiočevo potraživanje naknade štete zastarelo imajući u vidu da se saobraćajna nezgoda dogodila ...2007. godine, da je lečenje tužioca završeno u decembru mesecu 2008. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 04.01.2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakav stav drugostepenog jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, na šta se osnovano ukazuje revizijom tužioca.

Odredbom člana 283. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, sa izmenama i dopunama), propisano je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu; 2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe; 3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad; 4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja; 5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga; 6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja; 7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom (stav 1.), da će u naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana (stav 2.), a ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. zakonika neće se primenjivati (stav 3.).

Napred citirana odredba zakona predstavlja institut odlaganja krivičnog gonjenja – oportuniteta. U našem pravnom sistemu kao osnovno procesno pravilo proklamovano je načelo legaliteta krivičnog gonjenja, dok je načelo oportuniteta predviđeno kao izuzetak. U slučajevima odbacivanja krivične prijave primenom načela oportuniteta postoji osumnjičeni, jer ga sam zakonodavac tako naziva, ali, da bi se primenio oportunitet, ZKP zahteva osumnjičenog koji je praktično priznao krivicu, a ako je priznao krivicu onda po logici stvari nije više osumnjičeni jer napred citirani član 283. ZKP u stavu 1. tačka 1. nameće obavezu osumnjičenom da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu, te upotrebljena formulacija „nastalu izvršenjem krivičnog dela“ implicira da je to delo propisano, da je zaista učinjeno, odnosno da je nastupila zabranjena posledica i da ga je baš taj osumnjičeni izvršio, jer ako nije, nema razloga da ispunjava te obaveze predviđene za lice koje je delo učinilo.

Kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom važi posebno pravilo propisano odredbom člana 377. ZOO kojim je propisano da ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti (od rokova propisanih opštim pravilom o zastarelosti prava na naknadu štete) potraživanje naknade štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (stav 1.), a prekid odnosno zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom prekid odnosno zastoj zastarevanja prava na naknadu štete (stav 2.). Dakle, u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog. Iz navedenog proizlazi da se odredba člana 377. ZOO ne primenjuje jedino u slučaju kada je okrivljeni pravnosnažno oslobođen od optužbe, što se ne primenjuje u konkretnom slučaju gde je utvrđena njegova krivica samo je došlo do odlaganja krivičnog gonjenja, odnosno primenjen je institut oportuniteta, i naložena obaveza osumnjičenom, koji je ispunjenjem obaveze priznao krivicu za učinjeno krivično delo, ali je krivična prijava odbačena, zbog čega se primenjuje privilegovani rok propisan odredbom člana 377. ZOO.

S obzirom da je pobijanom odlukom tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja, u drugostepenom postupku i odluci nije utvrđivano činjenično stanje od značaja za odlučivanje o pravu tužioca na naknadu štete, visini naknade nematerijalne štete, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a nisu cenjeni ni ostali žalbeni navodi. Stoga je drugostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Iz navedenih razloga potrebno je da drugostepeni sud u ponovnom postupku otkloni ukazane nedostatke i donese zakonitu, pravilnu i obrazloženu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić