Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu stavova drugog i trećeg izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog nitne povrede odredaba parničnog postupka, nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po odredbi članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije ne konkretizuju se druge bitne povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 11.12.2013. godine BB, kao zajmodavac i tuženi, kao zajmoprimac zaključili su pisani ugovor o zajmu 85.000 evra, sa rokom vraćanja od 12 meseci. Tužilac, označen kao jemac u ovom ugovoru, preuzeo je obavezu obezbeđenja vraćanja pozajmice konstituisanjem vanugovorne izvršne hipoteke na poslovnoj zgradi i zemljištu kat. parcele br. .. KO ... . Pošto tuženi nije izvršio ugovorom preuzetu obavezu, zajmodavac je pokrenuo postupak namirenja prodajom hipotekovane nepokretnosti. U izvršnom postupku tržišna vrednost nepokretnosti je procenjena na iznos od 8.350.310,00 dinara, a prodata je najpovoljnijem ponudiocu za cenu od 4.175.155,00 dinara.

Prvostepeni sud usvaja postavljeni tužbeni zahtev za isplatu iznosa u visini procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti koja je prodata za namirenje duga tuženog, pozivom na odredbe člana 997., 998., 1002. stav 2., 1003. i 1013. Zakona o obligacionim odnosima. Stanovišta je da jemac koji je isplatio potraživanje može zahtevati od dužnika da nadoknadi sve ono što je isplatio za njegov račun, kao i štetu koju je pretrpeo zbog prinudne prodaje nepokretnosti, u visini razlike između utvrđene tržišne vrednosti hipotekovane nepokretnosti u postupku prinudnog namirenja i iznosa koji je dobijen njenom prodajom (i pravnosnažno dosuđen nepobijanim delom presude). Od vremena predaje nepokretnosti kupcu tužiocu dosuđuje i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice po članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je tog dana on stekao pravo da od tuženog zahteva naknadu iznosa u visini za koji je umanjena njegova imovina, kao posledica povrede ugovorne obaveze od strane tuženog.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati 4.175.155,00 dinara, po osnovu naknade štete u smislu člana 1013. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju se ima primeniti pravilo o ličnoj subrogaciji iz člana 28. Zakona o hipoteci, po kome ako hipotekarni dug isplati lice koje nije dužnik, ono stupa na mesto hipotekarnog poverioca prema dužniku i trećim licima. Pravna priroda obaveze tužioca preuzete ugovorom o zajmu prema poveriocu ima stvarnopravno dejstvo, tako da tužilac ima pravo da od tuženog, kao dužnika, zahteva samo iznos za koji je prodata hipotekovana nepokretnost, što je u konkretnom slučaju 4.175.155,00 dinara. Ceni kao neosnovano žalbeno ukazivanje da je tužilac prodajom hipotekarne nepokretnosti na osnovu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima stekao pravo na uspostavu stanja koje je bilo pre nastanka štete, pošto je on svojevoljno zasnovao izvršnu vansudsku hipoteku na svojoj nepokretnosti za dug tuženog, znajući da pruezima izuzetno rizičan pravni posao jer je to opštepoznato, pa nema štetne radnje tuženog kao lica za čiji je dug garantovao.

Po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno odlučio o obimu obaveze tuženog, dužnika iz ugovora o zajmu prema tužiocu, jemcu koji je preuzeo obavezu prema poveriocu da će ispuniti obavezu dužnika iz ugovora o zajmu, konstituisanjem vansudske izvršne hipoteke na nepokretnosti čiji je vlasnik.

Prema opštim načelima imovinskog prava sadržanih u Zakonu o obligacionim odnosima strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnog davanja (član 15. stav 1.); svako je dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugom prouzrokovati šteta (član 16.); strana u obligacionom odnosu dužna je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina) (član 18. stav 1.).

Prema odredbama člana 262. stavova 1. i 2. tog zakona poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako on glasi, a za slučaj da dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Odredbom člana 266. stava 1. zakona, propisano je da poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Prema članu 269. zakona na naknadu ugovorne štete shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o naknadi vanugovorne štete, pa je za odgovornost u skladu sa članom 154. stav 1. potrebno da je šteta posledica skrivljene radnje štetnika.

Nadalje, Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o jemstvu jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini (član 997.); ugovor o jedmstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno (član 998.); jemac odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je jemčio, ako njegova odgovornost nije ograničena na neki njen deo ili na drugi način podvrgnuta lakšim uslovima (član 1002. stav 2.); jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate; on ima pravo na naknadu troškova nastalih u sporu sa poveriocem od časa kada je obavezao dužnika o tom sporu, kao i na naknadu štete ako bi je bilo (član 1013.).

Prema članu 24. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“ br. 115/05 ... 83/2015) hipotekarni poverilac može, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti, da namiri svoje potraživanje iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, bez obzira u čijoj svojini ili državini se ona nalazi u tom trenutku (stav 1.); namirenje iz stava 1. ovog člana sprovodi se u skladu sa ovim zakonom, odnosno zakonom kojim se uređuje izvršni potupak, kao i zakonom koji uređuje prinudnu naplatu poreskih potraživanja na nepokrtnosti (stav 2.).

Odredbom člana 28. Zakona o hipoteci propisano je da ukoliko hipotekarni dug isplati lice koje nije dužnik, ono stupa na mesto hipotekarnog poverioca prema dužniku i trećim licima.

U konkretnom slučaju ugovor o zajmu iznosa od 85.000 evra je zaključen u pisanoj formi između tuženog, kao zajmoprimca i trećeg lica, kao zajmodavca. Tužilac se tim ugovorom, u svojstvu jemca, radi obezbeđenja namirenja potraživanja zajmodavca, obavezao da konstituiše hipoteku na svojoj nepokretnosti. Imajući u vidu da su tužiocu bili poznati svi elementi ugovora o zajmu, pošto je u svojstvu jemca prisustvovao zaključenju ugovora između trećeg lica, kao zajmodavca i tuženog, kao zajmoprimca, kao i da je jemstvo bilo ograničeno na deo imovine tužioca, obe parnične stranke - kao dužnik i jemac iz ugovora o zajmu su u vreme zaključenja ugovora mogle predvideti moguće posledice povrede ugovorne obaveze tuženog. Tužilac se saglasio da pored tuženog nakon dospelosti izmiri obavezu iz ugovora iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, što je uključivalo saglasnost da se hipotekovana nepokretnost tužioca proda u izvršnom postupku, u kome je zakonom predviđena mogućnost prodaje ispod procenjene tržišne vrednosti. Ova zakonska mogućnost je realizovana i nepokretnost je prodata za 4.175.155,00 dinara, koji iznos je tužiocu dosuđen nepobijanim delom presude u smislu člana 1013. stava 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nema podataka da je tuženi na bilo koji način skrivio izostanak prodaje hipotekovane nepokretnosti po procenjenoj tržišnoj vrednosti, odnosno vrednosti višoj od one za koju je prodata u postupku prinudnog namirenja poverioca, pa tuženi nema obavezu da tužiocu nadoknadi štetu u visini razlike između procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti za potrebe izvršnog postupka i vrednosti po kojoj je nepokretnost prodata radi namirenja potraživanja poverioca.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković